Захваљујући верном монаштву, православне светиње на Косову и Метохији, живе. На литургије, кажу, долазе сељани из раштрканих засеока у околини иако сваки пут ризикују за своју и безбедност своје деце када из њихових авлија изађу. А православне цркве и манастири безброј пута оскрнављени до сада пркосе вековима и злим људима који би да са тих простора избришу све што је српско. И тако, широм Косова и Метохије, и даље одзвањају црквена звона, а косовком и метохијском равницом, шири се мирис тамјана
Уз подршку и помоћ Европске Уније и УНДП-а у оквиру активности психосоцијалне подршке, чланови Удружења косметсметских страдалника из Београда и околине, Чачка, Краљева, Мрчајеваца, Горње Трепче… који су пре четврт века прогнани из својих домова на Космету, па тегобне избегличке дане живе широм централне Србије су, почетком јула, обишли свој завичај.
Током два дана, већа група оних чији су најрођенији присилно отети и убијени, походила је средњевековне манастире на Косову и Метохији. Већина њих, који се и даље налазе у стању трауме због ненадокнадивих губитака, после много година поново су се нашли у Св. Архангелима, цркви Богородице Љевишке и Саборне цркве у Призрену, манастиру Високи Дечани, Пећкој Патријаршији, манастиру Гориоч у Истоку…
Све ове православне светиње, осим манастира Високи Дечани који је под заштитом УНЕСК-а, и још десетине других широм Косова и Метохије гранатиране су , порушене и спаљене током 1998. и 1999. године и, поново, у Мартовском погрому 2004. Неке су потпуно или делимично обновљене али је већина неосликаних, без фресака, делују тужно и пусто баш као и душе оних који су остали без своје деце, родитеља, браће и сестара.
Иако у многоме оскрнављене, са малим бројем верника јер у њиховој околини нема Срба, зрачиле су духовношћу и плениле лепотом која је озарила лица оних који су им у посету дошли. На тим местима, пред православним светињама које су обилазили, су се као некада раније, опет осетили своји на своме.
У та два дана дружења ни туга на њиховим лицима није, као иначе, била толико видљива. Утисци које су са собом понели враћајући се кућама, јер им је дом остао тамо одакле су пре четврт века прогнани, као да су их учинили снажнијим и допринели, да макар на кратко потисну трауму са којом се никада неће изборити.
Ј. Вујновић
