ПРАВДИ СЕ НАДАЈУ, А ПРАВДЕ НИОДКУД
Двадесет четврту годину заредом, испред споменика пострадалим Србима у ораховачкој општини, у Великој је Хочи обележена годишњица масовног киднаповања и убистава житеља Ретимља, Оптеруше, Ораховца, Велике Хоче и Зочишта, извршених у периоду од 1998. до 2000. године
Традиционално већ, парастосом испред Споменика киднапованим и убијеним Србима у Великој Хочи, обележено је 24 године од страдања осамдесет четворо Срба у општини Ораховац. Поред чланова породица пострадалих који су остали да у Великој Хочи живе, на ово тужно сећање су пристигли и њихови најближи сродници који тешке избегличке дане проводе негде у централној Србији. У мимоходу од центра села до Споменика, носили су фотографије својих убијених и киднапованих чланова породица.
Након одржаног парастоса, присутнима се обратио Негован Маврић, координатор Удружења породица киднапованих и несталихна Косову и Метохији. -„Током 1998. и 1999. Године, Срби су сметали свима. Без обзира на њихов пол, године, функцију… Нисмо схватили озбиљно шта нам се спрема и зато смо тако скупо платили одлучност да останемо овде, где су вековима живели наши преци.
Као Удружење, као породице жртава, нећемо одустати док се не пронађе и последња жртва. Док се не сазна истина где су и како пострадали наши очеви, синови,рођаци, комшије – свих њих осамдесет четворо. Нећемо да одустанемо. Ми знамо где се налазе њихова тела, али је непремостиви проблем људска небрига и немар. Незаинтересованост и одбијање оних који одлучују о тим гробницама, о локацијама које смо небројено пута дозначили, да отпочну претраге тамо где се тела наших најрођенијих налазе. Само из њима знаних разлога, они не чине ништа, а ми даље трагамо за њима.
Нисмо изгубили наду да наших још има живих, али барем за оне, за које знамо где се налазе њихови посмртни остаци, барем њих да сахранимо како доликује“, нагласио је Негован Маврић.
Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Игор Поповић, је устврдио да „злочин и данас траје. Један део несталих је данас пронађен, за другима се и даље трага. То је продужени злочин. Тешке су наше жртве.
Циљ злочинаца је био да нестане српско име. Да нестану српске куће, да нема српских храмова на просторима који је, још од дома Немањића, био центар српске духовности и српског друштвеног живота. Са чак 24 цркве и три манастира, ово подручје је јединствено. Хтели су све то да збришу и избришу, али нису успели“.
Игор Поповић је нагласио и „да ће, уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију и Владе Републике Србије, помоћи да српски народ овде остане и опстане.
У име Координације српских удружења, Милослав Стојковић се захвалио Неговану Маврићу на преданости у борби за разоткривање истине о несталим Србима на Космету, а од Игора Поповића и Канцеларије за Косово и Метохију затражио да се, коначно, донесе закон о несталима и њиме врати достојанство цивилним жртвама, а њиховим породицама осигура правни и економски статус. -„Ми се морамо борити за наше живе наследнике породица, кроз материјално, стамбено и финансијско обешетећење. А то можемо доношењем републичког закона о породицама киднапованих и убијених. На територји читаве бивше Југославије, у свим републикама и државама, донет је тај закон и породице су заштићене, а код нас то још није“, закључио је Милосав Стојковић.
СВИ МУШКАРЦИ ПОБИЈЕНИ ИЛИ ОДВЕДЕНИ У ЛОГОРЕ, ИЗ КОЈИХ СЕ НИСУ ВРАТИЛИ
Током јула 1998. године, у метохијској општини Ораховац, мучки је убијено четрдсет и седморо људи, а киднаповано је и одведено у затворе и логоре терористичке ОВК за косметске Србе, више од стотину Срба и Рома, углавном цивила.
У том периоду, Држава Србија је на Косову и Метохији била присутна у пуном капацитету – и административно, и војно, и полицијски… Ипак, стравични појединачни и масовни злочини над цивилима, над недужним житељима косметских градова и села, скоро
су се свакодневно догађали. Страдање Срба у Ораховачкој жупи, био је најмасовнији злочин до тада почињен.
Тих је дана протерано све српско становништво из села Ретимља, Оптеруше и Зочишта. Њихове су куће запаљене док су још, у збегу, своја села морали да напусте. Имена многих који су на силу одведени из њихових домова, сокака, са њива или посла, и данас се налазе на листи несталих. Из села Ретимље, у само једном дану, киднаповано је четрнаесторо мушкараца из породице Костић.
Године 2005, у Малишеву и Волујаку су пронађени остаци тридесет и шест особа киднапованих у јулу 1998. године. Нико још праведно није кажњен за злочине почињене над Србима у селима око Ораховца, и самом Ораховцу.
Г. Ђикановић
