СВИ НАШИ ВИДОВДАНИ
Удружење породица косметских страдалника је, усусрет Видовдану, у Београду организовало и одржало трибину и конференцију за новинаре под називом: СВИ НАШИ ВИДОВДАНИ.
Породице косметских страдалника, које ове године на Видовдан, нису биле у прилици да организовано присуствују парастосу и опелу у Манастиру Грачаница и код Споменика Косовским јунацима на Газиместану. Зато је тим поводом и одржана тематска трибина, као допринос подсећању на страдање српског народа кроз векове, на победе и поразе уткане у српско биће. Са посебним освртом на пострадање косметских Срба скраја деведесетих година прошлога века. На трибини су, поред председнице Удружења Наташе Шћепановић, говорили ИСТОРИЧАР ЧЕДОМИР АНТИЋ, УНВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОР, ИГОР ПОПОВИЋ, ПОМОЋНИК ДИРЕКТОРА КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ ИСТУДЕНТ СТЕФАН ШЋЕПАНОВИЋ
Посетиоци Трибине „Сви наши Видовдани“, коју је поводом великог дана за све Србе ма где год да живе – Видовдана, организовало Удружење породица косметских страдалника, имали су прилику да од учесника трибине, чују вредна тумачења Видовдана као дана и датума који је одредио не само судбину два царства, већ и шире. Видовдана, великог и важног Празника, утканог у биће српског народа.
Сви наши Видовдани тешки су и тужни. Пролази време, али не пролази бол. Јер, нису Срби бирали да се тог дана дешава све оно кобно по њих, догађаји на које нису могли утицати, нити су их могли избећи. Да ли су српски цар и властела српски пре више од шест векова, имали избора пред пресудну битку на Пољу Косовском, осим да се сукобе са многоструко јачим непријатељем који је кренуо да освоји простор данашње Европе. Да прегази и пороби све пред собом. Тако тада, тако и касније. Све до данас, чега смо ми савреминици. И жртве.
-„Видовдан је највиши дан српског народа који нису Срби изабрали за то, већ су га одабрали српски непријатељи. На тај дан, дешавали су се догађаји који нису могли бити избегнути. Србима није дат избор као што је дат Немцима. То је тако и данас, само што је начин уништења другачији – данас се не убија, данас се асимилује“, казао је историчар Чедомир Антић на трибини Удружења породица косметских страдалника под називом: „Сви наши Видовдани“.
Чедомир Антић је нагласио „да се најбоље види однос према Србима, по односу према српском народу ван Србије, по положају Срба у Црној Гори.
Зашто Србима у Црној Гори не дају права која дају Бошњацима, Хрватима, Албанцима, на пример?
Данас се сећамо нашег страдалног народа на Косову и Метохији – оних који су остали да тамо обесправљени, у нехуманим условима живе, као више од две стотине хиљада оних који су у само неколико дана прогнани из њихових домова, а зову их интерно расељеним лицима. Као што Србе из Босне и Хрватске, администрација назива избеглицама, а заправо су сви они, у ствари прогнаници“.
-ЧАК И ПОТОМКЕ ЖРТАВА НАЗИВАЈУ ЗЛОЧИНЦИМА-
Чедомир Антић је подсетио и да су Срби данас, дванаести или тринаести народ у свету по броју прогнаних. У Европи држе прво место. Украјинци су данас вероватно најбројнији, али код њих још траје рат. -„Али зато, на Косову и Метохији Албанаца има више него што их је 1999. било – номинално. Реално, има их мање. Мени није жао због тога, али ми је жао што је жртва претворена у злочинца. и што потомке жртве називају злочинцима, а то је нешто што не смемо да дозволимо.
-„И Срби су у историји чинили злочине. Па рат је злочин сам по себи. Али, тужно је када се види да су од 100 жртава на Косову и Метохији, 40 њих Срби, а чинили су 12 одсто тадашњег становништва на Космету. Као и да су од срушених зграда на КиМ, по бројању Кфора, између 41 и 43 одсто биле српске. Осудили су пар војника такозване ОВК, али и све српске команданте. Када су наше жртве после Видовдана 1999. године у питању, ту су ствари и горе – 940 Срба је убијено, а највећи верски прогон после Другог светског рата у Европи, догодио се 1999. и 2004. године. Отето је и присилно одведено готово хиљаду косметских Срба, а имена 570 њих се и даље налазе на листи несталих. Чињеница је и да се сваке године деси око стотину напада етнички мотивисаних, управо на Косову и Метохији.
У Хрватској, која је остварила све своје националне циљеве, Срби су чинили 15 одсто становништва и 35 одсто жртава. Проценат српског живља је сведен Тамо је 300 напада годишње, а та земља је ушла у ЕУ“, истакао је, између осталог, историчар Чедомир Антић.
-ВИДОВДАН КАО УСУД-
Као што Срби нису бирали Видовдан, дан када ће српска војска зауставити ширење отоманске империје, али и остати не само без свога цара, већ и готово читавог свог мушког становништва које је витешки изгинуло на Пољу Косовском, још је много кобних догађаја у српској историји, везано за Видовдан. -„На тај дан, на Видовдан, у Сарајеву 1914, десио се пуцањ и убиство Франца Фердинанда, што је убрзало почетак Првог светскк рата. Склопљен је Версајски мир , умро је Илија Гарашанин. Године 1948, земље Имфорбироа су раскинуле пријатељство и сваки контакт са Југославијом… Памтимо и да је године 1989, на Видовдан одржан велики митинг, а 1990. је Фрањо Туђман избацио Србе из устава. Видовдан је носио страдање и 1999, када је само тога дана заклано четворо Срба у Грачаници. На Видовдан 2001, испоручен је Слободан Милошевић Хашком трибуналу, који је био створен да заврши освајачки рат…Зато и кажемо да су Видовдан изабрали наши непријатељи“, устврдио је Универзитетски професор, историчар Чедомир Антић.
Игор Поповић, помоћник Директора Канцеларије за Косово и Метохију, истакао је да је Видовдан од великог значаја за Косово и Метохију и додао да је Србија у средњем веку доживела највећу славу на простору данашњег Косова и Метохије. На истој територији, и српски народ је доживео највећа страдања и голготу. Али, казао је Игор Поповић, „Косово је и место васкрса српске државе. Као такво, препознају га и непријатељи српске заједнице.
Сви прогони који су се дешавали, сви масакри, уништавање манастира, цркава и православних гробаља, имају за циљ да Србе одвоје од Косова и Метохије, да униште и прикрију све вишевековне трагове и сведочанства о бивствовању Срба на тим просторима. Српски народ у целини, зна своје корене и, најблаже речено, нереално је очекивати да прихвати спекулације да је Космет туђа територија.
Канцеларија за Косово и Метохију се свакодневно бори против свега тога и улаже напор да српски народ тамо остане, да се врате прогнани и да се шири истина о великим размерама страдања нашег народа“.
КО МОЖЕ НЕКА ОПРОСТИ – МИ НЕ МОЖЕМО
Наташа Шћепановић, председница Удружења породица косметских страдалника је истакла да су, за најближе сроднике невино пострадалих косметских Срба, дани око Видовдана најболнији у години. Јер, управо у том периоду, извршено је највише отмица и убистава, паљења православних светиња, уништавања српских кућа и имања,прогон српског живља… Косметски су Срби, посебно у данима око Видовдана 1999, доживели праву голготу. Голготу о којој се ни тада, као ни данас, није много причало ни писало из разлога знаних само њима – светским и домаћим моћницима.
-„Зато су нама који су без својих најрођенијих остали, сви наши Видовдани тешки и тужни. Пролази време, али не пролази патња, туга, бол… Ипак, у сећањима свих нас, најдубље је урезан, најтужнији и најтежи је Видовдан 1999. године. Памтим колоне људских лица која су безвољно одлазила, остављајући све оно за шта се цео живот ради. Одлазили смо без пута и циља. На Космету су остали моји родитељи, остао је градић који сам највише волела – мој Исток. Моје срце остало је располућено… Болело је, боли и болеће док сам год жива“, нагласила је Наташа Шћепановић. И додала: -Видовдан мора да буде празник над празницима, јер је сам по себи тежак. Посебан је и значајан за нас и будућа покољења. На нама је да памтимо и онима који долазе, причамо како су најтежа два Видовдана онај из 1389. и шестотина десет година касније – Видовдан 1999. године.
Онај ко може, нека опрости. Ми, породице косметских жртава не можемо, поручила је Наташа Шћепановић.
ВИДОВДАН – СИМБОЛ ИДЕНТИТЕТСКОГ ПОСТОЈАЊА
У име невино пострадалих на Косову и Метохији између 1998. и 2000. неуморно, по ко зна који пут и увек изнова, тражимо правду за њих“, казао је студент Стефан Шћепановић, члан Удружења. И нагласио:- Видовдан је постао дан када арију звона са цркве Св. Марка надјачавају вапаји и молбе који се проламају и јецаји оних који судбину својих најмилијих који су присилно несталих, још увек не знају.
За Србе је 28. јун симбол идентитетског постања. Симбол историјског страдања и обнове сећања на страдале. Јер, готово свака генерација у Срба је дочекала рат. Наша је обавеза да чувамо сећање на бој на Косову, на све животе положене на Косову и Метохији и за Косово и Метохију кроз историју. Тако ћемо се отргнути од заборава, а заборављање и игнорисање историје нас води у нестабилну садашњост и замагљену будућност. Борба за сазнавање судбина несталих на Косову и Метохији је уједно нит нове косовске битке која траје већ 24 године. И, по свему судећи, трајаће још дуго. Иако је наша борба заснована на праву и правди, живот нас демантује јер међународно право, по речима професора Бартоша, и није право, већ морал“.
Међу седамдесеторо киднапованих и убијених Срба у источкој општини је и Петар Ђурић, отац Маринка Ђурића. Кроз пример свирепог убиства његовог оца и још неколико угледних источана у предвечерје Видовдана, Маринко Ђурић је подсетио на могућу спрегу представника КФОР-а и такозване ослободилачке војске Косова. -„У само неколико јунских дана 1999. године, бежећи пред терором албанских банди, у дугим колонама преко Куле, из Истока и околних села избегли су готово сви Срби. Остали су они малобројни, најтврдокорнији који своја вишевековна огњишта нису хтели да напусте, верујући да је то што никада никоме ништа лоше нису учинили, довољан разлог да њих нико неће дирати. И, као стотине српских домаћина који су на исти начин размишљали, своју доброту или лаковерност, платили су животима.
Ноћ уочи овог страшног злочина, када су по метохији српске светиње и куће увелико гореле, а нејач убијана или одвођена у непознато, војници КФОР-а су долазили у куће преосталих источких Срба и предложили им да се окупе на једном месту како би их ујутру пребацили на сигурно, у централну Србију. Мој отац и још неколико наших рођака и комшија, отишло је у кућу Станоја Љушића у центру Истока, верујући да ће КФОР испунити обећано. Јутро нису дочекали. Албански су терористи запалили баш кућу Станоја Љушића и ту је, у најтежим мукама, окончан живот мог оца Петра и његових сапатника“, казао је Маринко Ђурић.
Гордана Ђикановић
