У Грачаници обележено осамнаест година од Мартовског погрома
БЕЛЕ РУЖЕ ЗА НЕВИНО ПОСТРАДАЛЕ И НЕЗАБОРАВ
Удружење породица косметских страдалника у сарадњи са Домом културе у Грачаници, а уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију и ове године, традиционално већ, у Грачаници је обележило годишњицу мартовског погрома. Било је то подсећање на свеколика страдања косметских Срба од 1998. године до данас
У четвртак, 17. марта 2022. године, након присуствовања литургији и опелу у манастиру Грачаница, положено је стотине ружа испред уметничке инсталације “MISSING“ (НЕСТАЛИ), која се налази у дворишту грачаничког Дома културе у којем је одржана академија под називом „На заборав немамо право!“.
Поред чланова породица косметских страдалника који су у Грачаницу организовано допутовали из свих делова централне Србије и свих српских енклава, уз породице пострадалих, били су представници Владе Републике Србије, Епархије Рашко-призренске, привремених инстититуција и локалних самоуправа, као и тамошње становништво.
- МАРТА 2022. ГОДИНЕ, ИЗ ГРАЧАНИЦЕ ЈЕ ПОСЛАТА СНАЖНА ЗАЈЕДНИЧКА ПОРУКА КАКО СВЕТСКОЈ, ТАКО И ДОМАЋОЈ ЈАВНОСТИ, ДА НЕ СМЕ И НЕЋЕ БИТИ ЗАБОРАВЉЕНИ ОНИ КОЈИ СУ ПЛАТИЛИ НАЈВИШУ ЦЕНУ ПРИПАДНОСТИ СРПСКОМ НАРОДУ, СВОЈОЈ ВЕРИ И СВОЈОЈ ДРЖАВИ.
Обележавање 18. годишњице Мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији 2004. године, отпочело је у манастиру Грачаница. Помену невино пострадалима, присуствовао је и директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић.
Парастос је у манастиру Грачаница служио Владика рашко-призренски Теодосије са свештенством и монаштвом Епархије, а уз породице пострадалих, присуствовали су и представници Комисије за нестала лица Владе Републике Србије, локалних самоуправа, Општине Грачаница, као и бројни житељи Грачанице и околине.
Након парастоса, сви су кренули у протестну шетњу и у дугој колони се упутили ка Дому културе, до уметничке инсталације посвећене свим несталим лицима која се налази у дворишту грачаничког дома културе. Пред спомен обележјем на којем се налазе фотографије, положили су беле руже.
У галерији Дома културе, отворена је изложба „Јесен у Призрену“. У великој сали Дома културе, одржана је Академија и пригодни програм под називом “На заборав немамо право”, посвећен сећању на трагичне догађаје од 17. марта 2004. године. Академију је отворила председница Удружења породица косметских страдалника Наташа Шћепановић, а потом је о свеколиком страдању косметских Срба, беседио владика Теодосије, а говорили су и директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић и председница Општине Грачаница Љиљана Шубарић.
Иако су Срби вековима били најстарији и најмногољуднији народ који је на простору Косова и Метохије живео, о чему сведоче још увек неоштећени топоними, надгробни споменици, црквени записи светиње од којих су неке подизане још у једанаестом веку, косметски Срби су данас, не својом кривицом и не услед природне миграције, етничка заједница, обесправљена мањина која живи у неколико српских енклава.
Још давних осамдесетих, почели су организовани масовни нереди и демонстрације албанских сепаратиста и терориста, а власт је успевала да прикрије и заташка све чешће етничке тензије. А онда су кренули насртаји на Србе, никад расветљена мучка и свирепа убиства, како би се Срби заплашили и напустили своја вишевековна, прадедовска огњишта. Тако је, 2. јуна 1982. године, након вишедневног бестијања групе Албанаца у Гојбуљи код Вучитрна, у близини, у Самодрежи свирепо и мучки убијен двадесетдвогодишњи Данило Милинчић. Данило је убијен пред мајком Даницом, чијег су супруга четрнаест година раније, такође убиле комшије – Албанци.
О злочинима над косметским Србима се није ни говорило ни писало. Из Самодреже се огласио тада владика Атанасије Јефтић, изговоривши поруку албанских банди која се касније све чешће чула: «Данас један, сутра седам, прекосутра сви до један». И би тако.
Појединачни злочини су, уз поруку на коју је некада шапатом, а некада и гласно изговарали, прерасли у масовне отмице и убиства српских цивила. Године 1998, Срби су киднаповани и убијани код Дечана, угљенокопа «Белаћевац», у Ораховачкој жупи, Глођанима, Радоњичком језеру, крематоријуму Клечка…А онда је, по потписивању Кумановског споразума по којем су, након повлачења српске војске и полиције међународне мисије требало да заштите све житеље Косова и Метохије, албански терористи, а да их у томе нико није спречавао, за само неколико дана су протерали готово 250.000 Срба, запалили њихове куће и имања, на десетине манастира и цркава, уништили гробља. У жељи да затру све што је српско. Све градове су «очистили» од Срба, а са лица земље је нестало на стотине српских села. Киднаповано је и убијено око три ипо хиљаде Срба и неалбанаца. Многи од њих се и даље воде као нестала лица. Својим се породицама живи нису вратили, али им се ни гробови не знају.
Ипак, и поред невиђеног терора, преостали трпећи српски живаљ се груписао и, у готово немогућим условима, живот су наставили изоловани једни од других, у енклавама. То је значило да Косово и Метохија нису етнички чисти, па су болесни умови 17. марта 2004. године кренули у наставак етничког чишћења.
У само два дана, 17. и 18. марта 2004. године, током дивљања албанских терориста и екстремиста, и поред тога што је више од 40 хиљада војника и полицајаца Кфор-а и Унмик-а „бринуло о безбедности свих житеља Косова и Метохије“, убијено је деветоро Срба, а рањено њих 170. Из својих је домова прогнано преко четири хиљаде њих од којих се, као и од 250. 000 прогнаних пет година раније, у завичај вратило једва два одсто. Уништена је њихова имовина, као и готово педесет манастира, цркава и објеката Српске православне цркве, етнички потпуно очишћено шест градова и на десетине села, минирана и девастирана православна гробља…
Порука оних који су покушали да доврше годинама припремано организовано етничко чишћења јужне српске покрајине започето јуна 1999.године, била је јасна: СРБИ СУ НЕПОЖЕЉНИ НА ПРОСТОРИМА ГДЕ СУ ВЕКОВИМА УНАЗАД, ЖИВЕЛИ!
Да у свом науму баш и нису потпуно успели, и поред нескривене подршке доброг дела међународне заједнице, показало је и овогодишње обележавање годишњице мартовског погрома у Грачаници.
Председница Удружења породица косметских страдалника, Наташа Шћепановић:
БОЖИЈУ ПРАВДУ, НИКО ИЗБЕГАО НИЈЕ
Њима на част, а нама драга браћо и сестре, остало је да се сећамо, обележавамо тужне датуме, да подсећамо и опомињемо
Данашњи дан је и после 18 година једнако и болан и незабораван. И осамнаест година касније, још срећемо људе чије су приче из овог и претходних погрома над косметским Србима, остале неиспричане. Њихова патња и бол за најдражима који су невино пострадали, не престаје. Напротив, увећава се због чињенице да нема правде, да су злочинци постали хероји и „угледни грађани“, да нико није праведно кажњен за злочин који је наредио или починио, без обзира на доказе, очевидце, сведоке… Све вредности за које се залаже модерно човечанство, срушене су на овим просторима. Нису имали храбрости да се супротставе нељудима. Да зауставе зло, отмице и сурова мучења и убијања.
Али, Божија правда никога заобишла није. А ми, породице невино пострадалих, нећемо опростити нити заборавити присилно отете рударе копа Белаћевац, Велику Хочу, крематоријум у Клечки, жетеоце у Старом Грацком, малену Радмилу Живковић из Суве Реке, оца Харитона, Дојнице, Мушутиште, Ливадице, децу пострадалу у Гораждевцу – на реци Бистрици, и сва знана и незнана стратишта и губилишта широм Космета.
Директор Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, Петар Петковић
НАША ГОЛГОТА, АЛИ И НАШЕ ВАСКРСЕЊЕ
Седамнаести март представља са једне стране и нашу голготу, али и наше васкрсење. Чини ми се да је управо и све остало тако на Косову и Метохији – и голгота и васкрсење. 17. март је догађај који је у потпуности разоткрио праву природу идеологије зла према српском народу на Косову и Метохији, а која иде много даље од максималистичких захтева албанских екстремиста. Иде у правцу потпуно етничко чистог Косова и Метохије, очишћеног од Срба. Али не само Срба, већ и потребе да се затре сваки траг српског постојања на овим просторима.
Владика рашко-призренски Теодосије
МАРТОВСКИ ПОГРОМ НАС ОБАВЕЗУЈЕ ДА ИСТРАЈЕМО
Страшно је видети рушевине наших цркава и манастира који су страдали од Призрена, Ђаковице, Пећи, Јужне Митровице, Подујева, Вучитрна, Приштине, Поморавља… А још теже је било утешити све избеглице који су, и поред присуства међународних снага, остали без свега што су имали. Они су протерани из својих домова у којима су уз велике муке успевали да опстану све време након 1999. године.
Мартовски погром, колико год да је био тежак ударац, још више нас је обавезао да истрајемо и останемо свој на своме. И не препустимо оно што је наш народ вековима стварао, другима који су храбри само када су пред њима незаштићени и немоћни.
Председница општине Грачаница, Љиљана Шубарић
- МАРТ УРЕЗАН У СРПСКО КОЛЕКТИВНО СЕЋАЊЕ
Ми, на овим просторима, и данас живимо тај датум. Генерације и генерације Срба доживљавају 17. март као значајну тачку наше историје – тешку, тужну и несрећну, коју више нико не може да прикрије и релативизује.
Истина је тешка, али је она јако једноставна. И ми ћемо ову истину да бранимо, да сведочимо, исто онако како сведочимо нашу веру у Христу. Исто онако како сведочимо нашу веру у спасење. Исто онако како сведочимо косовски завет. Одбрана истине у свету је наша света дужност и зато смо данас ту, бранећи истину.
Г. Ђикановић
Фотоси, В. Тодић
Српска координација
Одговорни за мартовски погром нису приведени правди
Ни након осамнаест година, за масовне и организоване злочине Албанаца, нико од организатора и подстрекача злочина није приведен правди, а протераним Србима није омогућен повратак, нити накнада за уништену имовину.
Гајећи сећање на жртве и трагичне последице мартовског погрома, Српска координација и чланови породица жртава, још једном указују на одговорност Унмика и Кфора, због невршења мандата одређеног Резолуцијом Савета безбедности УН бр. 1244. Као и на њихову одговорност због некажњавања, убистава и прогона Срба, уништавања српске културне баштине и имовине Срба на Косову и Метохији.
За време пуног извршног мандата међународне војне и цивилне мисије Уједињених нација на Косову и Метохији (Кфор и Унмик), у три дана масовног и организованог насиља над Србима широм Косова и Метохије, учествовало је више десетина хиљада Албанаца.
Убијени су: Боривоје Спасојевић, Јана Тучев, Ненад Весић, Добривоје и Борко Столић, Слободан Перић, Златибор Трајковић и Драган Недељковић. Више од 900 Срба претучено је и повређено. Срушено је и запаљено 35 цркава и манастира и преко 900 кућа и станова. Протерано је више од 4.000 Срба из шест градова и девет насеља.
