У организацији Међународне Комисије за нестала лица, одржана радионица:
ПЛАНИРАЊЕ ЈАВНОГ ЗАГОВАРАЊА И ЛОБИРАЊА
Са намером да члановима породица лица несталих током сукоба деведесетих година на просторима некадашње Југославије помогне у свим аспектима личног и деловања у оквиру удружења несталих, Међународна Комисија за нестала лица (ИЦМП) је на радионици у Београду коју је водила Марија Фармер, окупила представнике породица несталих
Трауме и патња оних чији су најрођенији нестали у вихорима ратних сукоба на просторима бивше Југославије, нити су после тридесет или двадесет две године прошли, нити ће бити мање чак ни онда када и ако сазнају судбину својих најрођенијих. Због тога су радионице попут ове коју је ИЦМП недавно организовао, један од бољих начина да им стручна лица помогну да се са многобројним проблемима лакше носе. Као и да их усмере како да, преко удружења око којих су окупљени, најбрже и најбоље остваре своја права.
На радионицама попут ове, може се чути да свако од њих носи своју животну причу. Неке приче су лакше, неке теже. -“Не знамо зашто је то тако. Људска судбина наставља да тече. Волимо да слушамо лепе приче. Али волимо да слушамо и тужне или страшне приче, јер су и оне део нашег живота – могу да препознам, да кажем из душе. Тако је, ово знам, познајем бол, агонију, бригу, страх. Не тако можда као ти, али познајем. Приче нам омогућавају да се видимо, да се повежемо, да будемо мање сами”.
Траума (ма која врста трауме) се не лечи – нема исцељења, има само ходања даље. Прича о несталим, убијеним, отетим људима је тешка прича. Она носи бол и она од нас тражи да се тражи правда, с једне стране, и да се тражи разумевање, емпатија, с друге. Када смо у присуству тешких прича које нису наше, обично се систем најосетљивијих људи (оних који су у сваком смислу најспремнији да помогну) затвара психолошки – јавља се страх, ужас и тело повлачи границу. Ово је нормалан психолошки процес и важно га је бити свестан. Тешку причу до детаља, а да тиме не буде дубоко узнемирен преко свих граница, може слушати само неко ко је прилично одсечен од своје људскости, а то дефинитивно нису савезници. Пошто су нам потребни савезници, важно је разумети како можемо да испричамо тешку причу, а да успемо да пробудимо разумевање и конекцију, а не страх и блокаду код других.
Не треба им сажаљење, а не треба ни охрабрење. Довољно је да неко буде ту и да буде спреман да каже ту сам, како могу да помогнем. Ако могу, а ако не могу ништа, најбоље је наставити да буду ту.
Постоји низ истраживања о трансгенерацијском преношењу траума, тј. ако се траума на неки начин не разреше, оне настављају да се понављају. Дакле прича о несталим се тиче сваке особе која је члан друштва, тиче се његове деце такође, на најдиректнији могући начин. Јер, људска права су настала из наших потреба и покушаја да животе живимо достојанствено и да имамо уређене заједнице. Важна су за све нас. Ово је прича о људским правима такође, дакле има и правни аспект, појам правде и заштите.
Знајући да удружења породица несталих, последњих година нарочито, све чешће наилазе на незаинтересованост, неразумевање и “затворена врата” званичника, институција и организација које су у обавези не само да дају одговоре на сва њихова питања, већ и да материјално и финансијски подрже рад и активности удружења несталих, ова радионица је имала задатак И циљ да присутне упути у тајне лобирања и јавног заступања.
Термин „advocacy“ се код нас махом преводи као заступање или јавно заговарање, мада заправо у себи носи и елементе лобирања. Лобирање се односи на активности којима представници одређеног интереса покушавају да утичу на доношење или спровођење правних аката који се тичу неког проблема. Лобирање је пре свега усмерено на извршну и законодавну власт. Јавно заговарање се пре свега односи на промоцију и заштиту одређених вредности и права, кроз спровођење различитих грађанских иницијатива и активности којима се превасходно утиче на подизање јавне свести и придобијање подршке јавности по неком питању.
У случају несталих особа, постоји доста јак аспект лобирања (правно решавање и доношење и спровођење закона), али укључује (или треба да укључује) и јавно заговарање из више разлога. Један је повећање снаге савезника што директно утиче на лобирање (појачава га), али и као шанса да се подигне свест о солидарности и важности солидарности код тешких и трауматичних догађаја, са циљем оздрављења друштва и постављања здравијих темеља за будуће генерације.
За успешно заговарање или лобирање, изузетно је важно добро планирати процес и разумети све елементе који доприносе успеху лобирања и заговарања.
Кључно је схватити да у овом процесу баратамо односима моћи и да тражимо партнерства. Дакле, не играмо на победу и убеђивање, већ тражимо савезнике који могу да нам помогну у остваривању различитих интереса који су нам важни.
Г. Ђикановић
