БЕОГРАД, 6. ДЕЦЕМБАР 2021.
ИГНОРИСАЊЕ ПИТАЊА НЕСТАЛИХ, ТРАЈЕ
Права несталих лица на Косову и Метохији и њихових породица се крше већ трећу деценију, а у томе предњаче међународне институције у Београду и Приштини. Од њих се тражи и очекује да престану да игноришу проблеме ове, засигурно најрањивије категорије домаћег становништва, једна је од порука послата са конференције за новинаре у Београду
Годинама уназад, траје борба и настојање дела српских и албанских породица несталих на Косову и Метохији да подстакну званичнике у Приштини и у Београду, као и све међународне и домаће институције и организације, да се озбиљно посвете проналажењу свих 1.630 особа, чија се имена већ 22 године налазе на интегрисаној листи несталих лица. Све то време,
већ трећу деценију, крше се њихова најелементарнија људска права – Право на живот. Право на слободу. Право на истину, да чланови породица несталих сазнају судбину својих најближих сродника…
Гордана Ђикановић је истакла да без медија, вапаји породица несталих, не могу да се чују и допру до оних којима су намењене, а то су власти и институције и у Београду и у Приштини. -„Наша писма, молбе, захтеви, поруке… остају без одговора. Они за наше проблеме углавном држе затворене очи и уши. И после 22 године ми причамо о истом проблему и муци коју носимо. Имамо право да знамо где су наши нестали, имамо право на истину – шта се са њима догодило, где су и у каквим мукама њихови животи окончани, зашто ни данас не знамо где су њихови гробови“…
Наташа Шћепановић је казала да су њихови најближи присилно одвођени из њихових кућа, са радних места, са улица, да се више никада својим породицама не врате и да су потом прикривани трагови тих зверстава. -„Тужне су наше судбине. Нема већег злостављања људске душе од овога што се нашима и нама догодило. Докле ће се права несталих кршити, упитала је Шћепановић. Како је навела „за присилне отмице сви починиоци морају сносити одговорност у складу са међународним нормама и домаћим правом. Јер, од тога зависи процес помирења и изградња мултиетничких друштава.
Надлежне институције имају обавезу и задатак према породицама несталих лица. Имамо право да сазнамо судбину наших ближњих. Имамо право на пристојан укоп. Право да се процесуирају ратни злочини, право на репарацију, на изградњу меморијала за нестала лица на местима где су се злочини догодили“.
Кроз наше бројне, заједничке наступе, проблем несталих смо подигли на ниво да се о томе расправља и на светском нивоу. Али, нисмо задовољни њиховом реакцијом. Јер, двадесет и четири године су дуг период. Ипак, наша одлучност не слаби. Нама је одузето право да сазнамо њихову судбину, па су тужне и трагичне наше речи. Уз проналажење свих несталих особа и њихово достојанствено сахрањивање био би предуслов за помирење и изградњу мултиетничког друштва на Косову“.
Бајрам Ћеркинај је посебно нагласио да породицама несталих, политика не дозвољава да иду напред. -„Како ми да зовемо команданте на одговорност? Ми схватамо да то, на неки начин, политичари треба да траже. Имамо где да се обратимо – тужилаштвима, комисијама за нестала лица, али та врата су преокупирана политичарима који нам не дају да идемо напред“.
Ћеркинај је затражио од свих чланова породица несталих да се уједине и да изађу испред парламената у Београду и у Приштини, и да кажу „господи да би било другачије да су им синови нестали, и да су видели своје мајке како годинама пате и плачу за својом децом“.
Бајрам Ћеркинај је поставио питање да ли би и они, чланови породица несталих, требало да се приклоне политичарима који о том проблему изгледа не желе да говоре. -„Ко нама крши наша људска права? Да ли су то политичари у Приштини и Београду? Поздрављам све мајке посебно, јер не боли Бајрама више него неку мајку! Ми од политичара више не можемо да дишемо. Ваздуха нам је мање сваког дана, а и не чујемо се добро. Мислим да је потребно да се нашим политичарима врати хумани аспект и тражим од свих фамилија да се ујединимо у нашим захтевима према њима и у Приштини и у Београду. Сматрам да је све на овим просторима исполитизовано и да од политичара, косовских и српских, не треба да много очекујемо све док они седе у својим меканим фотељама.
А где смо ми? Правимо ли буну? Не правимо! Иако не знамо где су наша деца! Они причају у Бриселу и Вашингтону, овде не. И зато, апелујем да се српске и албанске породице, око ране коју имамо, уједине још више. Јер, све се зна о масовним гробницама, и у Србији и на Косову. Треба да сви заједно идемо код председника Србије и код председника Косова. И да им треба рећи како стоје ствари“!
О једнаком, немерљивом болу српских и албанских мајки, говорио је и Маринко Ђурић, поткрепљујући своје излагање цитирајући Милорада Павића (…“Ја сам припадник најомраженијег народа на свету“…) и упитао „да ли смо тако нешто заслужили“? Ђурић је навео „да српски народ има три мајке – Јевросиму, мајку Југовића и Ангелину“. О овој последњој је, на албанском језику ишчитао, шта је записано на Косову.Маринко Ђурић сматра да је потребно вратити достојанство жртвама и њиховим породицама. -„Покренули смо иницијативу да направимо споменик свим несталим лицима, на којем не било никаквих етничких и религијских обележја“.
Ђиља Хазири је мишљења да се по питању несталих неће много урадити, све док се не донесу закони о несталим особама. -„До тада, бићемо и даље гажени. Питање несталих не би требало да буде талац једне особе ма ко год она била. Процес проналажења не сме да стане због персоналних питања. А једино Радна група за нестала лица Београд-Приштина, под покровитељством МКЦК, која се редовно састајала и давала некакве резултате, управо се из тих разлога није састала дуже од пет месеци“.
Севдије Османи има само један захтев – да пронађе своја два брата. -„Свако жали на свој начин. Бол не може да се упоређује и мери. Зато ја могу да говорим како сестра жали. Колико је тешка сестрина суза. Оно чему се надам је да ћу дочекати да сазнам где су моја браћа. Да их, по нашим обичајима, како сваки човек заслужује, достојно сахранимо. Да знам где су њихови гробови, када већ нису живи“.
Аф 1: Наташа Кандић:
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ МОРАЈУ ИМАТИ И ПОЛИТИЧКЕ ЗАХТЕВЕ
-„Сматрам да је важно да српске и албанске породице несталих имају јасне захтеве. А то су политички захтеви – да инсистирају да имају право да своје најближе сахране на достојанствен начин. Када нема гроба, онда је позиција породица несталих другачија од позиције оних који су своје сахранили.
Сви команданти који су за злочине одговорни, временом су покушавали да склоне податке, како не би били изложени могућем процесуирању. Због тога је потребна сарадња косовског и српског тужилаштва, како би правда за жртве била задовољена“.
