У Великој Хочи и на београдском гробљу Орловача, обележена 23. годишњица киднаповања и убистава стотину цивила у ораховачкој општини
СВАКА ЈЕ СРПСКА КУЋА У ЦРНО ЗАВИЈЕНА
У Великој Хочи , у срцу Метохије, обележена је 23. годишњица киднаповања и убистава Срба и Рома у Ораховцу и околним селима, где је током 1998. и 2000. године страдало 84 недужних цивила. Комеморативном скупу, којем је претходила протестна шетња главном улицом у Великој Хочи до спомен обележја пострадалима на којем су уклесана имена жртава. Обележавању тужне годишњице, присуствовали су чланови породица страдалих ораховчана који су остали да у свом завичају живе, али и њихови сродници, пријатељи, комшије… који, прогнани са својих огњишта, живе тегобне расељеничке године широм централне Србије. Испред Удружења породица косметских страдалника, венац и цвеће на спомен обележју српским жртвама албанског терора, положили су Маринко Ђурић и Јована Милић
Парастосом који су служили пароси великохочански – протојереј ставрофор Миленко Драгићевић и ораховачки јереј Милан Станојевић, испред споменика са уклесаних 84 имена пострадалих Срба из ораховачке општине током лета 1998. Године од албанских терориста, у Великој Хочи је обележена двадесеттрогодишњица масовног злочина над недужним цивилима.
Након парастоса, окупљенима су се обратили Оливера Радић професор из Ораховца, Милосав Стојковић испред Координације удружења киднапованих, отетих и убијених са простора бивше Југославије, Александар Мицић, председник Привременог органа општине Ораховац, и Негован Маврић испред Удружења породица киднапованих и убијених из Општине Ораховац.
Пре почетка парастоса, чланови породица киднапованих и убијених у овоме крају, који су одасвуд организовано дошли да се поклоне жртвама албанског терора, у мимоходу су, носећи паное са фотографијама страдалих, венце и цвеће, прошли кроз Велику Хочу.
Обраћајући се присутнима, професорица Оливера Радић је, између осталог нагласила:-„Сабрали смо се и данас, 23. годину за редом, да се сетимо великог страдања Срба у ораховачкој општини. Сабрали смо се пред спомен обележјем које, као капија стоји на улазу у Велику Хочу, капијом кроз коју сви који улазе у ово древно метохијско село и који из њега излазе, морају проћи. Протекле 23 године некима су прошле као трен, а другима опет биле дуге као живот цео. Године мучне, јер су прошле у болу, стрепњи, чекањима, страху, неизвесности, питањима без одговора, или са одговорима који се као мач забадају у срце које опет и изнова, крвари и боли…
И да хоћемо да заборавимо, не можемо. Још увек нам у ушима одзвањају звуци оружја, крици уплашене деце и јауци мајки који су са свих страна допирали до ушију уплашених Срба на територији града Ораховца, Велике Хоче, Зочишта, Оптеруше, Ретимља, Зрза, Братотина, Ратковца… Од јула 17, првог организованог напада албанских банди на њихове дојучерашње комшије у овоме крају, невероватном брзином низала су се имена оних који су силом одвођени са кућног прага, са улице, из продавнице, из аутобуса, из амбуланте, из манастира… Низала су се и имена оних који су дали животе бранећи кућни праг, своју породицу, своју отаџбину… Нису отимали туђе… Запамтите то! Зато су они део наше националне историје коју не смемо да заборавимо. Ако не кажемо истину о њима, њихови гробови ће нас увек и изнова подсећати како смо, као њихови потомци, сами себи чинили зло.
Сведоци смо да су кости многих наших мученика пронађене по јамама и гробницама у Волујку, Глођанима, Клечки, Малишеву, Радоњићком језеру и другим стратиштима, сахрањене по разним деловима наше напаћене србијанске земље, где се и њима данас служи помен“, у надахнутом говору истакла је Оливера Радић.
На гробљу Орловача, парастосом обележена годишњица великог страдања ораховчана
ЧЕКАМО ПРАВДУ ЗА НАШЕ МУЧЕНИКЕ
Парастосом и полагањем цвећа на споменику пострадалим ораховчанима и гробовима где су неки од идентификованих жртава сахрањени на гобљу Орловача у Београду, Удружење породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији, обележило је годишњицу масовног киднаповања, протеривања и убистава Срба на подручју општине Ораховац. На Орловачи су сахрањени земни остаци 25 убијених Срба од око 100 српских цивила који су киднаповани у време оружаног напада терористичке ОВК на подручју Ораховца, од 17. до 22. јула 1998. године. Након присилног одвођења, након мучења у приватним затворима и логорима, десетине њих је убијено на најсвирепији начин. Посмртни остаци неких од њих су пронађени у масовним гробницама Малишево и Волујак, у пролеће 2005.
Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић је подсетио да је 2005. године пронађено 36 тела у јами Волујак и масовној гробници Малишево, али да се и даље не зна судбина још 16 лица, који се воде као нестали. –„Овде су сахрањени посмртни остаци једанаест чланова породице Костић. Од мушких костића преживео је само један који се, на његову срећу, тих дана није налазио у свом крају. Овде су сахрањени млади Цветко и његов отац, а очевидци њиховог страдања причају како су албански терористи обучени у униформе такозване ослободилачке војске Косова, од Цветка захтевали да бензином полије и запали свог оца. Цветко је то одбио, па су син и отац заједно мучени до смрти.
Данас, на 23. годишњицу тешког злочина над Србима, обећавам да их никада нећемо заборавити. Инсистираћемо да правда буде задовољена и да сви који су чинили злочине, одговарају пред лицем правде“, истакао је Петковић.
Олгица Божанић, рођена Костић, која дуже од двадесет година кроз Удружење породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији настоји да се разоткруије истина о свим несталим Србима, казала је „да породице убијених и отетих са територије општине Ораховац, обележавају 23 године патње и бола. Ораховачки Срби су 18. јула 1998. године, „у време мира“ протерани из села Ретимља и Зочишта и одвођени у логоре за Србе, које су оформили припадници такозване ОВК.
Залагањем делегације Међународног комитета Црвеног крста, 22. јула 1998. је из манастира Свети Врачи ослобођена група цивила, међу којима и монаси, и они су, захваљујући МКЦК, преживели. Они су сведоци тих страшних догађања, описали су их и сачинили списак преживелих сведока које је Удружење доставило домаћим и међународним институцијама. Наша борба траје и данас. Пред Специјализованим судом у Хагу се води процес против Хашима Тачија, Кадри Весељија и других за злочине почињене у општини Ораховац. На жалост, сведока је мало, али имамо писане и видео записе које користе судије и тужиоци. Очекујем да ће међунарони суд показати да је независан, те да неће поступити као у случају Рамуша Харадинаја и Фатмира Љимаја, који су ослобођени оптужби за ратне злочине, уз образложење да нема довољно доказа“.
Олгица Божанић је нагласила: -„Тражићемо да сви они који су починили злочине, буду кажњени. Да нема дискриминације међу злочинима. Злочинци имају име и презиме, па ми не осуђујемо народ, већ извршиоце злочина и њихове налогодавце“.
Координација српских удружења
И ПОРЕД ЖИВИХ СВЕДОКА, ЗЛОЧИНЦИ ОСТАЛИ НЕКАЖЊЕНИ
Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије (Српска координација), позвала је надлежне институције да без одлагања процесуирају бивше припаднике ОВК, одговорне за ратне злочине над српским становништвом, па тако и оне почињене на територији општине Ораховац, током јула 1998. Године.
-„Од 17. до 22. јула 1998. године, током масовног оружаног напада припадника тзв. Ослободилачке војске Косова на Ораховац и околна српска села, киднаповано је око 100 српских цивила, а у нападима убијено седморо лица српске националности. Протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и Зочиште и одведено у затворе и логоре под контролом тзв. ОВК. Група од 35 цивила, махом жена, деце и старијих, ослобођена је посредством Међународног црвеног крста, док се осталима губи сваки траг. Године 2005, у јами Волујак у општини Клина и масовној гробници код Малишева, пронађени су посмртни остаци 36 Срба, док је судбина преосталих још нерасветљена.
Ораховачка жупа је један је од симбола страдања Срба, не само 1998 године, већ и након што је на основу Резолуције СБ ОУН бр. 1244, на Косову успостављен мандат Уједињених нација.
Преостали Срби у Ораховцу и Великој Хочи и данас немају елементарна људска права, укључујући слободу кретања, личну и имовинску сигурност. Српска координација са огорчењем подсећа да ни после 23 године, нико није одговарао за злочине почињене над Србима у Ораховачкој жупи, иако постоје живи сведоци – жртве међу киднапованим Србима. Пракса некажњивости за злочине над Србима, коју су својим нечињењем и невршењем мандата, створиле међународне мисије на Косову и Метохији – Унмик, Кфор и Еулекс, допринела је да самопроглашене албанске власти у Приштини изграђују друштво које није у стању да се суочи са прошлошћу“ истиче се у саопштењу Српске координације.
Припремила Г. Ђикановић
