Трибина ,,Ливочко језеро – гробница стотину убијених Гњиланаца“

На годишњицу масовних злочина над стотину недужних цивила у Гњилану, Удружење породица косметских страдалника подсетило на последице безумља и нечовештва скраја деведесетих на Космету   

                                                                             

 

   „ЛИВОЧКО ЈЕЗЕРО, ГРОБНИЦА СТОТИНУ ПОБИЈЕНИХ ГЊИЛАНАЦА“

 

        

Удружење породица косметских страдалника, годинама води тешку и  истрајну борбу за сазнавање истине о размерама и методама страдања косметских Срба и неалбанаца на Косову и Метохији. Настоји да се, коначно,   разоткрије судбина свих лица која се још увек воде као нестала, подсећа домаће и међународне званичнике, институције и јавност да нико од албанских злочинаца није праведно кажњен за злодела која су починили. Кажу да је од самог злочина, већи грех на злочине и пострадале заборавити. И зато, негујући културу сећања на жртве, покушавају да од заборава сачувају невино пострадале.  Удружење редовно обележава тужне годишњице када су, током 1998, 1999. и 2000. године  косметски Срби и неалбанци убијани на кућном прагу или присилно одвођени, затварани, мучени до смрти, силовани…

Таква зла судбина није мимоишла ни житеље Гњилана и околних села у којима су Срби, чинило им се, у миру живели са свим комшијама који су  били друге вере и националности. Већина оних који су мислили да је довољно  то што никоме никада ништа нажао нису учинили, па су и након повлачења  војске, полиције и државних институција, у својим домовима остали. Стотине њих је одведено у неки од 114 логора за Србе широм Космета из којих се нису живи вратили. Својим су животима платили одлучност да остану у својим домовима, на земљи прадедовској. Њима је Удружење породица косметских страдалника 23. јуна 2021. годинепосветило трибину под називом:  „ЛИВОЧКО ЈЕЗЕРО, ГРОБНИЦА СТОТИНУ ПОБИЈЕНИХ ГЊИЛАНАЦА“.

На трибини су говорили: Познавалац страхота које су се у Гњилану од средине јуна 1999. догађале српском живљу –  заменик тужиоца за ратне злочине Миољуб Виторовић, председник Комисије за нестала лица Вељко Одаловић, посланик у Савезној и Републичкој скупштини у шест мандата Филип Стојановић из Гњилана који, управо ових дана завршава рад на књизи заснованој на записницима, забелешкама, изјавама сведока о почињеним злочинима, пријавама породица о киднаповањима, убиствима и мучењима њихових сродника… који су уредно бележени и сачувани у Црквеном одбору у Гњилану, као и председница Удружења породица косметских страдалника Наташа Шћепановић.

 

У Гњиланској општини је, од средине јуна 1999. године, када су УНМИК и КФОР, са готово педесет хиљада војника и администрације на Косову и Метохији већ „обављали“ мандат са основном мисијом да обезбеде мир и заштите све житеље, па све до краја те године, киднаповано и убијено више стотина тамошњих Срба и неалбанаца. Само у Средњошколском интернату и солитеру у Гњилану, било је заточено најмање осамдесет Срба и неалбанаца. Припадници такозване ослободилачке војске Косова, сурово су их до смрти мучили, силовали, убијали, масакрирали. Њихова искасапљена тела су трпали у џакове и кесе, па бацали у контејнере и Ливочко језеро. Присилно их је отето и противправно лишено слободе, затварано, мучено, злостављано, силовано, понижавано, а потом ослобођено, њих 153.

За неке од ових злочина, пред судовима у Републици Србији, суђено је припадницима ОВК – „Гњиланској групи“. Прво су осуђени на 116 година робије, а касније их је, због несувислог тумачења и позивања на датуме када су злочини почињени – да ли је то, на пример био 15. или 30. Јун и, у односу на то, пресуђивали да ли се или не ради о ратном злочину, Апелациони суд у Београду их је ослободио кривице. Да подсетимо само да је терористичка, такозвана ослободилачка војска Косова, званично расформирана тек крајем децембра 1999. Године. Данас се чак 39 Срба и неалбанаца из гњиланске општине, и даље воде као нестала лица.

 

                              -И после двадесетдве године,

         извршиоци најмонструознијих злочина, на слободи-

Поздрављајући чланове породица невино пострадалих у Гњилану, али и широм Космета, учеснике и пратиоце трибине „Ливочко језеро, гробница стотину побијених Гњиланаца“, председница Удружења које је трибину организовало – Наташа Шћепановић је  подсетила „да су припадници ОВК, одмах након потписивања Кумановског споразума, претворили Средњошколски интернет у Гњилану у логор, у који је од 15. јуна 1999. године  присилно доведено више од 100 Срба и неалбанаца. Тамо су злостављани, понижавани, до смрти мучени, најсвирепије  убијани невини цивили… чак и средовечне жене силоване. 

Тела на десетине српских цивила су масакрирана, скрнављена и раскомадана. Стављена су у пластичне кесе и бацана у Ливочко језеро. На захтев Београдске делегације у Радној групи за нестале Београд – приштина, рађена је некаква површна претрага тог језера и, наводно, никакви остаци људских тела тамо нису пронађени. Као да злочина у Гњилану и није било. Али ми, чланови породица за чијим се најрођенијима још увек трага, или „трага“, навикли смо се на ту матрицу да „доказа о злочинима нема“, иако у такве званичне извештаје и изјаве, никада нисмо веровали. И никада их нисмо прихватили“.

Наташа Шћепановић је напоменула да се ових дана навршавају 23 године од првих организованих појединачних и масовних отмица на Косову и Метохији. Посебно је нагласила да сведочења малог броја оних који су преживели пакао утоком заточеништва и обдукциони извештаји говоре  о „суровости и нељудскости терориста такозване ОВК.И поред тога, српске жртве су, у односу на све остале биле, и даље су жртве другог реда. О томе најбоље говори број процесуираних и праведно осуђених налогодаваца и извршилаца злочина над косметским Србима и неалбанцима“.

 

                         -Тражимо поновну претрагу Ливочког језера-

Председник Комисије за нестала лица Владе Србије  Вељко Одаловић је, између осталог изјавио „да верује да ће Београд успети да натера Приштину да у неком тренутку изнова, како ваља, претражи Ливочко језеро. Јер, постоје методе којима се језеро  може претражити и данас са циљем да се трагови злочина пронађу. Београд је нудио да, заједно са приштинским институцијама и обученим рониоцима изврши претрагу језера. Овај захтев ћемо стално понављати и од тога се неће одустати.

Било је и других локација за које имамо доказе и очекивали смо да ћемо у Бриселу, током дијалога Београда и Приштине, добити подршку. Тачније, да ће ЕУ извршити притисак на приштинску страну да се све дозначене и потенцијалне  локације коначно претраже“.              

Према евиденцији Међународног комитета Црвеног Крста, 6.064 особе су вођене као нестале у сукобу на Косову, а око 75 одсто случајева је  решено. Остала је неразјашњена судбина још 1.639 несталих лица. –“Док и последњи случај не буде решен, ми не можемо да будемо задовољни. Ја, нагласио је Одаловић, не очекујем да ће сви случајеви бити решени. Јер, у оваквом сукобу увек остане нерешених случајева. Ипак, надам се да ће се у у Бриселском дијалогу вратити питање несталих лица као приоритетно и да ће међунродна заједница имати снаге да натера Приштину да сарађује по том питању. 

Иначе, у Гњилану, ни 1998. ни 1999. није било злочина који би дали повода да се, према Србима који су остали да живе тамо, ико понаша бестијално и чини тако тешке злочине. Из региона Гњилана, до сада су породицама предата 33 тела, а још 39 особа се води као нестало. Извесну наду даје поступање сСецијализованих већа за злочине ОВК, која су направила контакт са институцијама, а међу темама је била и регија Гњилана, Ливочко језеро и илегални затвори за Србе и неалбанце. Ливочко језеро је мало и не би требало да буде проблем детаљна  претрага. Званични Београд је рекао да језеро није претражено на одговарајући начин и да је претражено без присуства српске стране. Србија је спремна да пошаље своје екипе да, са Приштином заједно, претраже језеро”.

  Одаловић је нагласио да се тренутно 1.639 лица води као нестало на Косову. Међу њима је 570 Срба и неалбанаца.

 

     -Ослобађајућа пресуда за „Гњиланску групу, грешка-

Заменик тужиоца за ратне злочинеМиољуб Виторовић, детаљно је описивао само мали део онога шта је заштићени сведок и сведоци у процесу „Гњиланској групи“ говорили о мучењима, ломљењу костију, дављењу Срба, комадању њихових тела. Али и терминима које су за убиства користили, као што је, на пример  „упаљачивање“. Тада су Србима разбијали кости и главу па им, још живима, у тако направљену рупу на глави, убацивали упаљени упаљач. 

-„Било је лето када су раскомадали тела, и трпали их у џакове, кесе … и одвозили. Смрада никако нису могли да се ослободе и све је, како су сведоци говорили, смрдело на смрт“, казао је Виторовић подсећајући да је Апелациони суд ослободио „Гњиланску групу“, иако су стравична злодела починили.

Миољуб Виторовић, који је писао оптужницу за починиоце злочина у Гњилану, члановима „Гњиланске групе“ подсетио је „да је Апелациони суд у Београду ослободио припаднике „Гњиланске групе“. Првостепено осуђене на укупно 116 година за злочине над најмање 47 цивила. Са  образложењем да Тужилаштво за ратне злочине није доказало ратни злочин против цивилног становништва.

Апелациони суд је ослободио „Гњиланску групу“ тако што је оценио да су оружани сукоби на Косову трајали до 17. јуна 1999. године, и поред тога што је Врховни касациони суд дао тумачење да је рат трајао најмање до краја 1999, а да се вероватно проширио и на 2000. годину. Врховни касациони суд је рекао да је ово грешка, да је одлука Апелационог суда погрешна и учињена у корист окривљених“, објаснио је Виторовић.

 

                                   -Отети Срби чувани за размену, били су живи 

       до ослобађања свих албанских затвореника из затвора у Србији-

О томе, како је било бити Србин у Гњилану током 1999. године и касније и колико је и на које све начине су они мучени и убијани, говорио је Филип Стојановић из Гњилана. Стојановић је у шест мандата био посланик у Савезној и Републичкој скупштини, дајући значајан допринос у раду одбора за Косово и Метохију. Последњих година је сређивао заоставштину Црквеног одбора у Гњилану из 1999. године, једине институције где су гњилански Срби тражили заштиту, склониште од разуларених албанских банди, пријављивали отмице и убиства својих сродника и комшија, прогон из њихових домова. Филип стојановић је тај драгоцен аутентични материјал преточио у књигу – сведочанство о страдањима Гњиланаца од албанског терора. 

-„Након што су се војска и полиција повукле са Косова и Метохије, а међународне мисије нису желеле да заштите мањинско српско становништво, они су постали мета разуларених банди коју су они називали ослободилачком  војском. Нетрагом су нестали и бројни моји рођаци и комшије. Од 11. јуна, гњилански Срби су се за било какву помоћ и заштиту могли обратити једино Црквеном одбору. У тој, за Србе јединој институцији, забележена је свака присилна отмица, малтретирање, протеривање из њихових кућа, убиство… Хиљаде исписаних страница су аутентична сведочења и докази која сам са пријатељима последњих година сређивао и преточио у обимну књигу која остаје трајни трајни запис о стотинама недужних цивила који су страдали само зато што су били Срби.

Преко стотину њих је присилно одведено са радних места, са кућног прага, са њива и улица… Били су заточени у импровизованим логорима за Србе. Оне које нису убили, албански терористи су, као и свуда на Косову и Метохији, чували за размену за Албанце који су издржавали казне у  затворима у централној Србији. Сасвим је извесно да су били живи све док ДОС-овска власт није ослободила свих 2018 албанских затвореника из српских затвора. Међу њима су били и осуђени ратни злочинци, као што су браћа Мазреку. Од пуштања на слободу албанских затвореника, није било разлога да више чувају заточене Србе. Оно што се поуздано зна је да се нико од њих није вратио својој породици. Њихове су судбине до данас остале неразјашњене. На листи несталих, данас се налазе имена још 39 мојих суграђана“,навео је Филип Стојановић из Гњилана.

 

Г. Ђикановић