У организацији Удружења породица косметских страдалника, одржана трибина под називом: Кршењем Резолуције 1244 до етнички чистог Космета
Др Душко Челић, председник Координације српских удружења породица убијених и несталих са простора бивше Југославије:
УНМИК НИЈЕ СПРЕЧИО ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
СА ГЕНОЦИДНИМ ПОСЛЕДИЦАМА
-“Није згорега, да на дан доношења Резолуције 1244 поновимо неке факте, неке чињенице, јер ми се чини да, чак и у нашој јавности, како време пролази, све више вео заборава пада на катастрофалне последице непримене ове резолуције.
Подаци до којих сам ја дошао укрштањем више извора говоре да је од ступања на снагу Резолуције 1244, на Косову и Метохији убијено 103 лица српске националносту, да је киднапована 841 особа и тешко рањено 960 њих у преко 7.000 етнички мотивисаних напада. Чињеница је да је, након 10. јуна и до краја 1999. године, по објављеном попису интерно расељених, а заправо проганих лица са Косова и Метохије, свој завичај невољно напустило преко 242.000. У том статусу је још увек преко 220.000 лица.
Од 437 насеља јужно од реке Ибар у којима су Срби живели до јуна 1999, етнички је очишћено 312, или више од 71 одсто свих насељених места у којима су живели Срби. Наравно, колатерална штета је имовина Срба – око 27.000 узурпираних стамбених јединица, преко 27.000 оштећених и уништених кућа чији су власници Срби . Потпуно је, од тога, уништено више од 21.000 кућа, оштећено их је 6.000 и 5.993 станова.
У Мартовском погрому 2004, додатно дакле, погуло је 28 људи, преко 900 је тешко претучено, уништено је 930 стамбених јединица. Узурпирано је преко милион катастарских парцела што је више од 38,83 одсто свих парцела на Космету, већином српских.
Све побројано, догодило се у присуству међународних безбедносних снага и међународних цивилних снага, како их је именовала Резолуција 1244, чији је мандат био обезбеђивање, између, осталог јавног реда, мира одговорности, сигурности… за све грађане. Те надлежности КФОР-а укључивале су и одржавање прекида ватре, демилитаризације такозване ОВК, успостављање безбедносног окружења, осигурање јавне безбедности реда, уклањање мина, обезбеђење државне границе. А најважније надлежности УНМИК-а дефинисане су као одржавање цивилног реда и закона, заштита и унапређење људских права и осигурање безбедног неометаног и одрживог повратка свих избеглица и расељених лица у њихове домове. Ово је цитат из Резолуције на основу чега је УНМИК преузео потпуну одговорност за цивилни аспект управљања аутономном покрајином Косово и Метохија.
Бројке су неумољиве и оне сведоче да УНМИК није спречио етничко чишћење које има геноцидне последице када је реч о бројчаном стању Срба данас на Косову и Метохији. Није спречио убиства, присилне нестанке, нечовечно поступање, мучење Срба и неалбанаца након 10 јуна 1999. године. И сви злочини су остали некажњени!
Специјализована већа за ратне злочине са седиштем у Хагу, формирана су поводом Извештаја Дика Мартија, нису подигла ни једну оптужницу и очигледно нису у служби правде, већ су нека врста политичког органа, тела које више служи да усмерава преговоре о Косову и Метохији. Бојим се да ће тако остати до краја.
У међувремену, од 1.100 предмета које је УНМИК водио у вези са киднаповањима, убиствима, ратним злочинима… он је по једностраном престанку свог извршног мандата 2009 године, предао ЕУЛЕКС-у. Више 900 тих предмета, ЕУЛЕКС је крајем 2018. и почетком 2019. године, предао косовском локалном правосуђу. Дакле, 900 предмета везаних за ратне злочине, за киднаповања, убиства и нестанке косметских Срба, предато је косовском правосуђу. А косовско правосуђе чини оно од чега смо и стрепели и понашало се баш онако како смо очекивали и на шта смо указивали. Током 2019. године, подигло је четири оптужнице за ратне злочине – од тога три против Срба. Укупно се води шест предмета за ратне злочине против Срба и још осам против учиниоца који нису српске националности. Од тих осам, само је један предмет наводног злочина које је учинио бивши припадник такозване ОВК – предмет против Ремзи Шаље за злочин у селу Дуље код Суве Реке.
Ипак, ми немамо права да одустајемо од истине и правде, без обзира што присуствујемо руглу од истине и правде када је реч о и о међународним судовима и овим локалним на Косову и Метохији.
Морамо да инсистирамо на истини и правди. Морамо да инсистирамо на томе да Резолуција 1244 од 10. јуна није била примењива, као што се ни данас не примењује. И још, као илустрација, подсећање на сусрет уз фотографисање првог шефа УНМИК-а Бернара Кушнера у првој половини јуна 1999. године са Хашимом Тачијем, Агимом Чекуом и Весли Кларком.
Јесмо ли се уз овакву дружину и коалицију, и њој сличне до данас, могли бољем надати“?
Гордана Ђикановић
