На шестогодишњицу рада удружења са промењеним називом, недавно смо се поново састали ми, породице косметских страдалника.
Колико дуго траје ова наша борба?
Преко две деценије заједно, учинило је да смо постали једна велика и несвакидашња породица. Туга, бол, сузе, незадовољство, неправда…. постали су неодвојиви део нас.
Стање нашега духа, наше жеље, снови, очекивања, надања, зближили су наша срца и наше душе. Како време пролази још се више и боље разумемо. Старији смо, опрезнији, боре су нам све дубље и израженије, али још у нама има снаге да наставимо даље. Значајних резултата нема, иако смо много чинили за наше мученике. Оно што јесте вредно помена: Нисмо их препустили забораву, а ту смо да и у наредном периоду изналазимо начине и методе како бисмо подстакли процес потраге за истином и правдом и за српске жртве.
Говоре нам да је био рат, да живот иде даље, да заборавимо, да одустанемо…Они који знају одговоре на многа наша питања ћуте, јер желе да избегну одговорност. Потписане су многе декларације, споразуми, протоколи, али се и поред тога процес проналаска принудно отетих лица одвија веома успорено и, ако се настави овим темпом, овај проблем ће потрајати још много, много деценија.Још увек није подигнута ни једна оптужница у новооснованом Суду за злочине ОВК. Предуго већ чекамо процесуирање злочина, фер и праведно суђење, за тешке злочине против човечности.
Очекујемо и надамо се да ће се у Народној скупштини наћи и усвојити предлог Закона о принудним нестанцима и правима њихових породица. Наша питања су и даље на маргинама разних политичких превирања и препуцавања, што је недопустиво у свету модерне технологије, цивилизације и хуманости… Доношењем и усвајањем једног оваквог Закона, олакшало би се решавање многих егзистенцијалних питања наших породица. Очекујемо, такође, сатисфакцију и репарацију за претрпљену душевну бол и патњу.
Претешко је живети са теретом прошлости, те стога настојимо да се што пре разоткрије судбина несталих и злочинци праведно казне. Јер, желимо да наша деца буду спокојна, желимо да будуће генерације не доживе судбину сличну нашој.
Често пута помислимо да нас је захватио синдром сагоревања или апатије, и упркос томе настојимо да прикупимо снагу и енергију како би направили нове акције и подухвате. У томе добијамо подршку и помоћ од институција наше државе, као и релевантних међународних организација.
Председница Удружења
Наташа Шћепановић
