ЗЕМЉА НАТОПЉЕНА КРВЉУ СРПСКИХ СТРАДАЛНИКА
Чланови породица невино пострадалих Срба у ораховачкој општини у лето 1998. године – у време када је Држава Србија у пуном капацитету била присутна у својој јужној покрајини, али и они који од заборава чувају све косметске страдалнике, 18. јула су дошли у Велику Хочу. Парастосом, паљењем свећа и полагањем цвећа крај споменика српским жртвама из ораховачког краја, отпочело је обележавање 21. годишњице масовних киданповања, силовања, пребијања и зверских убиства, као и прогонства српског живља из Ораховца, Зочишта, Оптеруше и Ретимља и Велике Хоче. Потписе испод ових злодела оставили су албански терористи окупљени око такозване ослободилачке војске Косова. Нико од њих, ни по командној нити личној одговорности , није праведно кажњен!
На споменику, подно цркве Светог Јована, којег су више пута оскрнавили „непознати починиоци“, уклесана су 84 имена на каменим плочама. Сведоче о убијеним, киднапованим и несталим српским цивилима из ораховачког краја. Од маја 1998, до краја 2000. године албански терористи су извршили стравичне масовне и појединачне злочине над српским живљем из Ораховца, Велике Хоче, Оптеруше, Ретимља и Зочишта, завивши у црно готово сваку српску кућу.
Парастос испред споменика страдалницима у Великој Хочи, служили су јереј Веља Стојковић из Ораховца, јеромонах Кирило Дечанац и ђакон Милан Станојевић моливши се, заједно са члановима породица пострадалих из овога краја, али и из централне Србије и српских енклава на Космету, за вечни мир и душе упокојених.
Ту, пред Спомеником пострадалим ораховчанина, изнад кога се поново вије српска застава, присутнима се обратио Негован Маврић. –„На данашњи дан је ораховачки крај задесила велика трагедија. Сви Срби који су нестали, отети у убијени, били су цивили – домаћини. Наоружане банде кукавички су насрнуле на голоруке раднике, пољопривреднике, честите старине, жене, децу… Отети су на путу до куће, на њиви, радном месту, у граду или селу, на свом вишевевековном кућном прагу. Овај Споменик, крај кога им одајемо пошту и поштовање, живи је зид опомене на почињене страшне злочине. На њему налазе имена свих српских страдалника овог краја“, рекао је координатор Удружења породица киднапованих и несталих у Великој Хочи, прочитавши имена свих српских жртава, исписана на хочанском Споменику.
-Окупили смо се због гробова и костију наших најрођенијих-
Пригодан програм, настављен је у Дому културе.
Председница Удружења породица косметских страдалника Наташа Шћепановић је, након што је цитирала део Завештања српског жупана Стефана Немање, додала „да су се Срби несрећним поводом, због гробова и костију својих најмилијих, поново окупили на својој земљи. Јер, на жалост, ни после 21. године, за злочине који су почињени над српским цивилима из општине Ораховац, нико није одговарао.
Избрисане су читаве генерације, узете су све мушке главе, збрисане су са лица земље многа села и етнички очишћени сви градови. Не сме се заборавити чињеница да је ова земља натопљена крвљу наших страдалника.
Злочинци се морају наћи, осудити и казнити. Нема истинског нити правог помирења на овим просторима без решавања судбина свих присилно отетих лица и процесуирања ратних злочина“, казала је Наташа Шћепановић.
И поручила онима који нашу патњу и бол недовољно добро разумеју, или погрешно тумаче: -Памтимо сва зла што су нам безбожници учинили, али не како бисмо зло злим узвраћали, већ како не бисмо жртве обесмислили“.
Наташа Шћепановић је нагласила и да „памтимо и сведочимо да нам је Косово једино полазиште и исходиште, да је у наша бића уткано. Да тај осећај у нама, али ни у новим нараштајима нико не може и не сме убити.
Зато ћемо и даље, увек изнова постављати питање где су одговорни за ове злочине и све злочине почињене над косовским Србима? На то нас обавезују наше жртве, наши преци, наше светиње, као и тишина у етнички очишћеним српским селима и градовима широм Косова и Метохије“.
Председник Привременог органа за општину Ораховац Јован Ђуричић је, подсетивши на страшан злочин који је починила такозвана ослободилачка војска Косова рекао „да су се код преосталог српског становништва овога краја, обистиниле црне слутње да међу киднапованима и отетима нема преживелих.
Само Бог зна како су и колико мучени. Тек неколико година после, већина убијених је пронађена и њихови посмртни остаци идентификовани и сахрањени…
И поред тога што су угасили живот готово у свим селима у нашој општини где су до 1999. године живели Срби, уништили су и готово све трагове десетовековног постијања Срба на овим просторима. Разрушили су нам гробља, запалили и порушили цркве и све што подсећа на српско.
-Злочинци на слободи у лице нам се смеју-
-„ Ни две деценије после злочина, туга и бол за пострадалима не престају. Две деценије су прошле, а до данашњег дана још ни један починилац тих злочина није одговарао, иако се знају скоро сви киднапери и егзекутори. Они се још увек слободно шетају смејући нам се у лице. Злочинци су на слободни, а ми ћемо увек понављати да, ако неко од њих због почињеног злочина и буде осуђен, неће вратити наше најрођеније. Али би праведно кажњавање злочинаца значило да не постоје жртв првог и другог реда, да ће и српским жртвама бити враћено достојанство и правда. макар донекле, бити заодовољена“.
Представник Канцеларије за Косово и Метохију, помоћник директора Канцеларије Борислав Тајић је позвао не само светске моћнике, већ и међународну и домаћу јавност да се упознају са великим срадањима косметских Срба скраја двадесетог века и, коначно да, баш као када су хрватске, бошњачке или албанске жртве у питању, јасно осуде и злочине над Србима у ораховачкој општини и широм Косова и Метохије. Институције Државе Србије су чиниле и чине све да прибаве доказе и сведочења очевидаца ових, као и свих злочина над косметским Србима пре, током и након оружаних сукоба у Покрајини. Упоредо са тим, Влада Србије и Канцеларија за Косово и Метохију, кроз различите видове помоћи и инвестициона улагања, настоји да осигура одрживи опстанак овдашњих Срба и омоћући повратак прогнанима који у свој завичај желе да се врате“.
Током пригодног културног програма уприличеном овоме дану, своју песму „Кану суза Лазара цара“, надахнуто је говорио пријатељ великохочана из Бачке Паланке, Лука Мандић.
Гордана Ђикановић
