Нови специјализовани Тужилац за ратне злочине такозване ослободилачке војске Косова недавно је положио заклетву, па су му, иако сумњичаве, породице косметских страдалника упутиле отворено писмо, очекују да ће Специјални суд за злочине ОВК, ове јесени, коначно, подићи прве оптужнице
НАДА ЈАЧА ОД СУМЊЕ И НЕВЕРИЦЕ
У последњим месецима, када су чланови породица косметских страдалника обележавали годишњице киднаповања или убистава њихових најрођенијих, када сећања, туга и безнађе додатно помућују ум, једини трачак наде да ће злочинце стићи заслужена казна, јесте Специјални суд за злочине ОВК, који је недавно добио новог специјалног тужиоца. Незадовољни чланови породица пострадалих Срба и неалбанаца на Космету, подсећају Тужиоца Џек Смита да овај суд никако да почне са радом, са подизањем првих оптужница.
Стотине мајки, очева и најближих сродника оних који су невино пострадали, нису дочекали да сазнају шта се њиховој деци догодило, ко их је и због чега киднаповао или убио, колико је година робије добио онај ко је уништио оно највредније што су имали.
Колико још година треба да прође, па да истина на видело изађе и да се правда задовољи? И ко ће то дочекати, ако је од првих организованих киднаповања и убистава српских цивила на Косову и Метохији, прошло већ двадесет година? Притом, или управо због тога, све је мање живих сведока и очевидаца масовних и појединачних злочина над косметским Србима и неалбанцима. Време, очигледно, ради за оне са супротне страни закона – за инспираторе, налогодавце и директне извршиоце злочина
Знамо да ратни злочини никада не застаревају. И то је једино у овој свеукупној несрећи која се сручила на породице косметских страдалника, што потхрањује њихову наду и веровање да је ће правда која је спора, ипак и за њих бити достижна.
А чињенице су неумољиве. Свако мало, процури вест о сведочењу некадашњих припадника Кфор-а, Унмик-а, па и признања оних који терет почињеног злочина, више не могу да носе. Није непознаница, нити тајна, да су логори Ликовац, уз Лапушник, Зочиште, Глођане…и још око 140 логора на Космету у којима су били заточени Срби током 1998. и 1999.године, нека од најзлогласнијих места. У њима је, такозвана ослободилачка војска Косова, током рата на Косову и Метохији, мучила и убијала заточене Србе. Постоје подаци да је у тај логор, само током 1998.године доведено више десетина људи, међу којима су били и киднаповани радници и рудари са копа Белаћевац. Тужилаштво за ратне злочине је утврђивало и да ли код Ђаковице постоји масовна гробница у којој су сахрањени и неки од заточених па убијених у Ликовцу.
Иако је председник косовске Комисије за нестале Пренк Ђетај, после „претраге и истраживања“ локације у близини Ђаковице рекао да на том терену нису нађени људски остаци, Тужилаштво је сматрало да је неопходно да се настави са истрагом. Сматрали су да је истражен само један део земљишта за које се сумња да крије масовну гробницу. И били су у праву. У поновљеним претрагама терена, пронађени су земни остаци најмање петоро Срба. Идентификација ексхумираних је у току.
Током 1998. године, у логорима такозване ОВК, било је заточено између 300 и 500, углавном српских цивила. Неки од њих, како се претпоставља, нису ту убијени већ су одведени у Албанију, где су им вађени органи којима се трговало. Међу најважнијим доказима против Хашима Тачија и „дреничке групе”, који су били достављени тиму Специјалног тужиоца Клинта Вилијамсона јер је он, након Извештаја Дика Мартија, био главни истражитељ случаја „жута кућа”, је и видео-снимак из логора у Ликовцу. На том се снимку виде и четворица првих киднапованих Срба , почетком маја 1998.године на Космету. Поменути видео материјал су начинили терористи такозване ОВК и на њему се виде Жарко Спасић, радник ЕПС-а на копу Белаћевац, киднапован 14. маја 1998. на радном месту. Ту су и Дејан Стоиљковић, полицајац из Гњилана, киднапован 19. маја 1998, Владимир Спасић, киднапован такође 19. маја 1998. и Мирослав Шуљинић, радник из Клине, киднапован 21. маја исте године. Посмртни остаци Мирослава Шуљинића пронађени су 2005, у масовној гробници код Лапушника.
Дреница је, иначе, била једна од седам зона одговорности такозване ОВК, у централном делу Косова и Метохије. Први командант био је Адем Јашари, који је убијен марта 1998. године, у сукобу албанских банди са полицијом. На по злу чувеној позицији, замењује га Сулејман Селими. Седиште дреничког штаба било је, у то време, у селу Доњи Преказ, али га Селими измешта у Ликовац. Из овога села су у јавност изашле прве слике „парада и смотри јединица ОВК“, организације коју су сви западни званичници, па и сам Стејт дипартмент, дуго називали терористичком организацијом.
Ликовац се „посебно прославио“ по логору у којем су затварани Срби, али и Албанци који нису подржавали тероризам на Космету. Логор се налазио у просторијама бивше полицијске станице у томе селу, а по замисли и налогу Селимија.
Иако ни домаћа, ни међународна јавност, као ни медији о овоме годинама „нису ништа знали“, а понављамо, радило се о 1998.години када је Држава Србија у пуном капацитету била присутна на Косову и Метохији, није непознаница да је на подручју Дренице киднаповано и нетрагом нестало на десетине Срба. Постоје индиције и сазнања да су они одвођени управо у поменути логор. Нико од њих се жив није вратио својој кући, а тела највећег броја њих, до данас нису нађена. Оно што је такође познато је да је српско Тужилаштво за ратне злочине истраживало шта се у Ликовцу догађало, као и улогу Селимија, који је био директно надређени „команданту затвора и војне полиције“ Сахиту Јашарију. Према признањима и изјавама бившег припадника такозване ОВК, чији је идентитет познат Тужилаштву, под надзором Јашарија је током 1998.године у логору у Ликовцу био заточен већи број киднапованих и присилно отетих Срба и Албанаца, који су све време били изложени тортури.
Подручје Дренице је, према информацијама којима и Тужилаштво располаже, било зона „клана” Тачи. Подсећамо Вас да се на потерницама које је Тужилаштво за ратне злочине расписало, налазило и име актуелног косовског председника Хашима Тачија. Са тог подручја потичу најозлоглашенији припадници терористичке ОВК, а у саставу 112, 113. и 114. групе у зони Дреница било је чак око 1.500 униформисаних и стално ангажованих припадника такозване ОВК. Они су убијали, киднаповали, подметали експлозивне направе, рањавали и злостављали цивиле, али и припаднике регуларне југословенске војске и полиције.
За стотине таквих злочина, одговорни су, иако ни до данас за то нису праведно кажњени, најозлоглашенији команданти терористичке ОВК – Сами Љуштаку, Саит Јашари, братанац оснивача ОВК Адема Јашарија, затим Јахир и Зећир Демаку и Хисни Тачи, Сулејман Селими, Фадиљ Демаку, Сабит Геци…
Некадашњи шеф обавештајне службе ШИК Сабит Геци је 2011. године осуђен на 15 година затвора због убиства притвореника у логорима Кукеш и Цакан на северу Албаније. Оптужницом су, међутим, обухваћени само злочини над Албанцима који нису подржавали такозвану ОВК. Геци се у бројним сведочењима и изјавама помиње као један од главних организатора трговине органима отетих косметских Срба, као и да је командовао транспортом отетих Срба са Косова и Метохије у логор Кукеш, у северној Албанији.
Има сазнања, а вероватно постоје докази и подаци да је Геци, у логору Ликовац, учествовао у убиствима и мучењима неалбанског становништва. Био је један од заповедника у логору Ликовац.
Тужиоче Смит, чланови породица косметских страдалника желе да верују како ће Тужилаштво и Специјални суд за злочине ОВК, коначно утврдити и потврдити и то, колико је Срба Геци „пребацио“ из Ликовца на север Албаније. И то, како су његови потчињени разврставали, одвајали и убијали болесне и слабе, а млађе и виталније пребацивали у друге објекте, међу којима и у „жуту кућу”.
Сигурни смо да су Вам позната и сазнања Дика Мартија о логорима за Србе у Албанији, те да ћете се тиме прво позабавити. Јер, у Извештају Дика Мартија забележено је да су у Албанији постојала четири импровизована логора у којима су убијани заробљени цивили, већином Срби, а њихови органи продавани су на црном тржишту.
То су, према резултатима истраге до којих је тим Дика Мартија дошао, приватна кућа у селу Бицај, затим две куће у градићу Бурељ, такође приватна кућа позната као „жута кућа” у селу Рипе код Буреља, као и имање у селу Фушт Круј код Тиране.
Хашим Тачи је у Мартијевом Извештају означен као вођа, а припадници озлоглашене „дреничке групе“ били су и Џавид Халити, Кадри Весељи, Азем Суља и Фатмир Љимај. Они су, заједно са Тачијем, били умешани, а у неким су случајевима и надгледали убиства.
Хоћемо да верујемо да Вас то што би прве потернице за ратне злочине требало да подигнете против лица која данас чине државни и политички врх самопроглашене косовске државе, неће поколебати и натерати да заборавите на заклетву коју сте у септембру 2018. године, положили.
Г. Ђикановић
