У Великој Хочи обележена двадесетогодишњица киднаповања и убистава стотину цивила из ораховачке општине
ЗЛОЧИНЦИ НЕКАЖЊЕНИ, КАО ДА ЗЛОДЕЛА НИЈЕ НИ БИЛО
Споменик са 84 уклесаних имена киднапованих и убијених цивила у ораховачкој општини пострадалих од злочиначке руке, место је где се сваког 18. јула окупљају чланови њихових породица и удружења косметских страдалника који чувају успомену на те новомученике, представници Републике Србије и локалних самоуправа, одајући им пошту и поштовање. И на двадесетогодишњицу страдања њихових најрођенијих, овог 18. јула, нису успели да сакрију бол која им се у лице урезала, али ни незадовољство што власни на свим нивоима, нису учинили довољно да за све те злочине, макар неко од налогодаваца или директних злочинаца буде праведно кажњен
Кажу да је већи злочин од злочина, на злочин заборавити! Захваљујући, пре свега њиховим најближим сродницима, али и удружењима која упорно траже истину и правду и за српске жртве, невино пострадали цивили у ораховачком крају током јула 1998. године и касније, отргнути су од заборава. Сећања су свежа и болна, као да су јуче албански терористи киднаповали и убили стотину цивила, запалили и порушили њихове куће и имања, прогнали готово сав српски живаљ, уништили светиње, чак им и гробља преорали.
Парастосу пред Спомеником киднапованим и убијеним Србима из ораховачке општине и комеморативном скупу за овај дан уприличеном, 18. јула у Великој Хочи су присуствовали чланови породица жртава из Ораховца, Велике Хоче, Оптеруше, Ретимља, Зочишта и Братотина, представници Канцеларије за Косово и Метохију и Комисије за нестала лица Владе Србије и локалне самоуправе. Чланови удружења страдалих – киднапованих, несталих и убијених Срба на Косову и Метохији, који су организовано дошли из читаве централне Србије и из косметских енклава, у дугој поворци која се кретала кроз Велику Хочу, носили су цвеће, венце, фотографије и паное са фотографијама косметских страдалника.
Игуман манастира Зочиште, отац Стефан, уз саслужење протојереја ставрофора Миленка Драгићевића, служио је парастос крај Споменика убијеним и пострадалим Србима из Велике Хоче, Ораховца и околних српских села. Потом је, у хочанском дому културе, уз пригодан програм посвећен стравичном злочину за који нико није одговарао, одржан комеморативни скуп.
-«У периоду од 17. до 22. јула, у Ораховцу и околини пострадало је или је убијено четрдесет троје Срба. Све се дешавало, у тада, првој организованој, широкој акцији Албанаца, који су кренули да етнички чисте простор општине Ораховац. У том периоду је киданоповано и у логор одведено више од стотину Срба. Међу њима је било жена, деце, али и старијих и болесних људи. Етнички су очишћена многа села у околини Велике Хоче, док је Ораховац сведен на свега једну српску улицу, у горњем делу града», на трагичне догађаје од пре две деценије, подсетио је помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију, Петар Петковић. И додао: -И данас, двадесет година након тих незапамћених и страшних злочина, нису пронађене убице и њихови налогодавци, нити је ико кажњен. И даље за српске, невине жртве, нема правде. И, очигледно је да је неће ни бити, када говоримо о приштинском правосуђу, јер они све врме ћуте.
-Прилика да , макар Специјални суд,
покаже професионалност и непристрасност-
Петар Петковић је нагласио и «да је сада посебна одговорност и прилика за Специјални суд за ратне злочине који никако да почне са својим радом – да се докаже. Јер, управо злочини који су почињени пре двадесет година на простору ове општине, јесу прилика да се покаже и докаже да ли Специјални суд, који је основан и који треба да почне да ради, служи својој сврси или не.
Истина мора бити задовољена јер, само тако, сви ми имамо право на живот достојан човека. Зато су све државне структуре, на челу са Владом и председником Србије, укључене у тежак посао око проналаска компромисног решења за Косово и Метохију».
-«Ми сви добро знамо која је политичка агенда косовских Албанаца. То није само њихова политичка агенда, већ је и идеја њихових ментора и због тога оволико напора улажемо да пробамо да пронађемо мир, да пронађемо компромисно решење, да ни једна страна не буде понижена»,истакао је Петковић и косметским Србима поручио: -«Хоћу да вам кажем. Свака наша реч и сваки наш корак који чинимо, чинимо тако да смо свесни, да све што радимо може имати последице по вашу безбедност. На вас који сте остављени на милост и немолост, овде у Метохији, и свуда јужно од Ибра. Знајте да имате Државу Србију. Имате наше институције и никада неће та помоћ престати јер, како може да престане, када једни без других не можемо. Везани смо пупчаном врпцом».
Председник Координације српских удружења, Проф.др Душан Челић, чији је брат пре деветнаест година киднапован у Приштини, нагласио је «да, на жалост, ни двадесет година од смрти ораховачких страдалника, на видику немамо ни правду ни истину.
-Парадигма страдања свих Срба на Косову и Метохији-
Страдање ораховачких Срба, јесте парадигма страдања свих Срба на Косову и Метохији од 1998. године до данашњих дана. Они који су одговорни за те злочине, данас не да су амнестирани, него су заслужни грађани ове територије, коју неки називају државом.
Без обзира што многи мисле да овај свет почива на неправди, не треба да изгубимо веру и наду у правду земаљску, и у правду Божју. Немамо право да одустанемо од потраге за истином, за правдом, за процесуирањем злочинаца. Немамо право на то због жртава, због њихових породица и због будућих покољења. Јер, ако одустанемо, то значи да смо спремни да заборавимо. А ко је спреман да заборави, тај је спреман да му се понови исто или још веће зло», истакао је Челић.
Председнк српске координације је нагласио и да сви морамо да учимо много више, како би истина о страдањима косовскометохијских Срба допрла до свести, пре свега свих грађана Србије. -«„Чињеница је да у нашем друштву нема много осећања и емпатије са страдалницима и онима који својим животима сведоче о том страдању данас и овде, у гету, у 21. веку у срцу Европе», казао је Душан Челић и додао «како осећа да као друштво, и као дружава, не чинимо довољно да помогнемо породицама страдалих. Године 2011, наша држава је ратификовала Међународну конвенцију о заштити свих лица принудно страдалих. Данас је 2018. година, а наш правни поредак још увек не пропознаје несталог као жртву. Надамо се да ћемо ових дана бити примљени и у Владу, и код председника Републике Србије, како бисмо кренули са решавњем свих ових питања, не питајући за мишљење, ни Брисел ни остале западне центре моћи. За ова решења нам они нису потребни, већ само добра воља унутар наше државе», сматра Душан Челић.
Форензичар, Проф.др Сузана Матејић се испред Комисије за нестала лица Владе Србије присутнима обратила речима «да се после проливених суза, чистије види пут ка правди».
-«Знам да не можемо да променимо историју, не можемо од злог човека да учинимо да промени ћуд, али сам потупуно сигурна да ваша борба, ваша храброст, ваше трајање кроз све ове године, потпуно дирају у душу сваког поштеног и искреног човека», сматра Сузана Матејић.
Олгица Божанић, чија су браћа Лазар и Тодор овде киднаповани пре двадесет година, не успевајући да угуши јецај, каже: -«Од 17. јула је по Ораховцу и околним српским селима, започео лов на Србе. Нисам могла да кренем из града без своје киднаповане браће. Тада су говорили да има живих. Хтела сам да останем док не пронађем браћу. Одупирала сам се. Али један човек, избеглица из Крајине, успео је да ме убеди. И сада чујем његове речи: Олгице, немој дозволити да ти и децу одведу. Нека прође ова Олуја, па ако Бог да, вратићеш се! Тешка срца сам напусти мој завичај.
-« Моји су снови , и двадесет година након што сам ван Орховца, увек у Ретимљу, где сам са својом браћом одрастала, убирала плодове наше родне земље и очекивала радости. Желела сам да Тодора оженимо и будемо на свадби. Данас, после двадесет година, болне ране не зацељују», каже Олгица Божанић.
Олгица Божанић је, иако има породицу, последњих двадесет година подредила сазнавању истине о несталима, инсистирању на процесуирању ратних злочина, борби за права цивилних жртава и њихових породица. Подсетила и на тридесетшесторо киднапованих и измасакрираних Срба, које су истражитељи назвали Ораховачком групом. -« Године 2005, посмртни остаци ових Срба пронађени су у масовним гробницама Волујак и Малишево. Ораховац, Велика Хоча, Оптеруша, Зочиште, Ретимље, Братотин… то су српска стратишта скраја двадесетог века», закључила је Олгица Божанић.
-Дан када све српско у овоме крају занеми, заћути-
Председница Удружења породица косметских страдалника, Наташа Шћепановић, подсетила је да нема породице нити куће у овоме крају, коју пре двадесет година, али и касније, албански терористи нису завили у црно. Породице Костић, Божанић, Баљошевић…у овом су крају платиле највишу цену безумној идеји о етнички чистом Косову. А наредних месеци, нарочито у лето 1999. године, сличне зле судбине задесиле су стотине српских породица широм Косова и Метохије.
Представник привремене локалне самоуправе у Ораховцу Јован Ђуричић, указао је на чињеницу да су пре двадесет година отимани и убијани они који су, до тога дана, веровали да је комшија светиња, ма које вере и нације био.
Уз неизмерну жалости што смо их изгубили, велику тугу нам ствара и чињеница што многи од њих нису сахрањени на својем завичајном гробљу. Албанцима као да је мало било што су киднаповали и поубијали недужне људе, већ су се потрудили и да са њихових вишевековних огњишта, протерају и све њихове најрођеније. Тако су сада, осим Велике Хоче и горњег дела Ораховца, сва села у којима су до 1999. године живели Срби, етнички очишћена», нагласио је Ђуричић.
Ипак, он искрено верује «да наши државни органи раде свој посао по питању кажњавања одговорних за злочине над косовским Србима. То не би била велика утеха за нас, а поготово за чланове породица киднапованих и убијених. Али, уколико сваки злочинац одговара за своја недела, донекле ће нам бити лакше – можда би наша бол постала мања».
Гордана Ђикановић
Снежана Шћепановић
Милош Беара
