Удружење породица косметских страдалника је својим члановима омогућило дводневни обилазак манастира на Косову и Метохији
ДУХОВНОСТ ЗАЦЕЉУЈЕ РАНЕ
Захваљујући разумевању на које Удружење породица косметских страдалника наилази у институцијама и предузећима за активности које организује и помоћи хуманих људи, и ове је године, за чланове и пријатеље Удружења, организован обилазак православних светиња – цркава и манастира на Косову и Метохији.
Заокупљени својом муком, непреболном тугом за најближима који су зверски убијени, или безнађем јер ни после деветнаест година од киднаповања њихових најрођенијих и даље не знају шта се са њима догодило јер, земни остаци још нису нађени и предати породицама да их на достојанствен начин сахране, већина чланова породица косметских страдалника се „повукла у себе“. Они старији нарочито, живе за дан када ће сазнати судбину своје силом одведене деце, родитеља, браће и сестара којма се ни гроб не зна и чије су кости, по свему судећи, расуте широм Косова и Метохије. Они „који су имали више среће“, па су своје најближе сроднике које су албански терористи побили, успели да сахране, готово двадесет година чекају задовољење правде – да бар неко од албанских злочинаца буде праведно осуђен за злодела која је наредио или починио. Њихове жеље и интересовања пре свега иду у том смеру. Мало их друго шта може заинтересовати. Осим, позив из Удружења породица косметних страдалника да у друштву са сапатницима крену на излет, посебно у посете црквама и манастирима у централној Србији и, нарочито на Косову и Метохији.
Знајући колико им таква дружења помажу да, макар на дан или два побегну од тегобне и суморне стварности, као и да једино духовност може, колико – толико зацелити ране које и даље крваре, руководство Удружења је недавно за њих организовало бесплатан дводневни боравак на Косову и Метохији. Педесеторо чланова и пријатеља Удружења походило је манастир Грачаницу, Свете Архангеле у Призрену, манастир Високи Дечани, Пећку Патријаршију, Гориоч код Истока…Већина њих, откако су прогнани са Косова и Метохије, нису заноћили у свом завичају. Управо због тога, најснажније утиске носе из Призрена, из обновљених конака манастира Св. Архангела где су коначили. Многи од узбуђења нису ни спавали, желећи да упију и запамте сваки сантиметар тог светог простора, чије их је монаштво с љубављу дочекало, угостило и испратило.
До неког новог сусрета са тишином која испуњава душу и, како су нам казали, јединим леком који може ублажити тугу и патњу и учинити да непреболне ране, мање боле.
С. Шћепановић
