Поводом Међународног дана људских права, Удружење породица косметских страдалника одржало трибину у Чаглавици
И ДАЉЕ СМО ЖРТВЕ КРШЕЊА ЕЛЕМЕНТАРНИХ ЉУДСКИХ ПРАВА
Учесници трибине су, дајући свој допринос борби овог Удружења за истину и правду и за српске жртве, још једном подсетили домаћу и међународну јавност на кршења основних људских права српских жртава и њихових породица, које траје деветнаест година. Јер, од пролећа 1998.године када су почела прва организована масовна и појединачна киднаповања и убиства косметских Срба и неалбанаца, па све до данас, пострадало их је више од 3.500 – углавном цивила, нејачи, само зато што су били Срби. Из њихових домова, са радних места, улица или аутомобила и аутобуса, присилно је у логоре одведено преко 1.300 особа. Нико од њих се није жив вратио својој кући, а на листи несталих се и даље налазе 570 имена чија се судбина не зна и чије су кости разасуте широм Косова и Метохије. Како би се злочини прикрили и заташкали, а да жртве никада не буду пронађене и идентификоване,
Процес ексхумација и идентификација је готово заустављен, а представници међународних мисија и организација на Космету, као ни косовске институције које се овим питањима баве, не чине ништа како би се овај процес одблокирао.
Не показују, такође, ни добру вољу, ни заинтересованост да се омогући повратак преко 250.000 прогнаних Косметских Срба, од којих се на њихова вишевековна огњишта вратило мање од два одсто А протерани су још 1999.године.
Албански терористи су, у само неколико дана, и то по стационирању више од 50.000 „мировњака“, етнички потпуно очистили све градове. Стотине српских села су потпуно уништили, запалили или порушили на десетине православних светиња, оскрнавили и девастирали сва српска гробља… Снамером да избришу сваки траг о вишевековном животу Срба на косметским просторима.
За злочине почињене над косметским Србима и неалбанцима, за погром и етничко чишћење, нико од налогодаваца ни директних извршилаца злочина, до данас није праведно кажњен. Ваљда због тога што се на највишим државним и политичким функцијама у Приштини, управо налазе некадашњи команданти такозване ослободилачке војске Косова.
Представници Удружења косметских страдалника су уз учеснике Трибине одржане у Медија центру у Чаглавици – Момчила Трајковића, Ненада Максимовића, Ратка Поповића, Милорада Трифуновића и Негована Маврића износећи чињенице и своја сазнања у складу са поводом и називом трибине, подсетили и упозорили да су прекршена, а и даље се крше наша основна права која су, ваљда и нама као и осталим грађанима Света, загарантована свим конвенцијама и резолуцијама УН о људским правима.
А то су, пре свих, Право на живот; Право да живимо у својим домовима – у местима где су и наши преци живели; Право на истину – да знамо судбину наших најрођенијих које су албански терористи киднаповали, да нам њихове земне остатке предају да бисмо их, како наша вера и обичаји налажу, сахранили на гробљима где њихови прадедови почивају; Право да дочекамо да злочинце стигне и овоземаљска правда јер ону Божју, сигурно неће избећи…
-За злочине над недужним цивилима, нико није праведно кажњен-
Породице киднапованих и убијених Срба и неалбанаца на Косову и Метохији су најугроженија категорија становништва са тих простора, иако би због свеукупног положаја српског и неалбанског живља у јужној српској покрајини од 1998.године до данас, борци за људска права требало да буду озбиљно забринути и незадовољни.
Зато је са ове трибине, као и небројено пута пре тога, упућен апел мђународној заједници, као и властима у Приштини и Београду да се договоре и коначно учине напор како би се, пре свега, расветлила судбина киднапованих Срба, да и њихове породице добију одговор на питање: Ко су наредбодавци и починиоци злочина и када ће одговарати за злодела која су починили углавном над недужним цивилима.
Председница Удружења ксметских традалника Наташа Шћепановић је нагласила да се највећи број злочина над косметским Србима и неалбанцима догодио након потписивања Кумановског споразума и доласка међународних мисија на Косово са мандатом и задатком да обезбеде мир и заштите све житеље Косова и Метохије, без обзиа на њихову веру или националност. Последице њиховог сврставања на само једну страну, знамо ми који смо остали без наших најрођенијих и протерани из свог завичаја, са циљем да се овде никада не вратимо. Она је истакла «да ово и још неколико удружења која окупљају породице киднапованих и убијених Срба и неалбанаца, као и Комисија за нестала лица Владе Србије, немају комплетан списак несталих и киднапованих јер многе породице нису на време пријавиле своје нестале, па то чине и данас. Мора постојати званична, јединствена база података о свим несталим лицима и региону, па и киднапованих Срба и неалбанаца на Косову и Метохији. Као и списак свих лица оптужених за злочине почињене над њима из кога би се јасно видео однос према српским жртвама. Да за злочине над њима, чак ни оне масовне и најмонструозније за које постоје докази, очевици и сведоци, нико није праведно кажњен».
Координатор Удружења киднапованих и несталих за Косовску Митровицу Милорад Tрифуновић је нагласио «да од укупног броја несталих Срба и неалбанаца, још није решена судбина 578 лица. Али да и тај број није дефинитиван јер, посебно косметски Роми, тек сада пријављују киднаповане чланове њихових породица. Уз изношење озбиљних замерки на рачун међународних и косовских институција које су одговорне што процес сазнавања истине о несталима предуго траје, Tрифуновић је додао и да је неприхватљиво што Држава Србија још нема закон којим би био регулисан статус цивилних жртава и несталих, па самим тим и породица несталих и киднапованих лица на Космету. Изразио је и бојазан да се неће сазнати истина о убијеним и киднапованим Србима, као и да одговорни за злочине неће бити изведени пред лице правде, због ћутања међународне заједнице и дуплих стандарда који се примјењују у тамошњем правосуђу».
Ненад Максимовић из Центра за мир и толеранцију, који је током 1999. и 2000.године са својим пријатељима помагао Србима у Приштини када су , у својим становима били малтретирани од албанских терориста, затражио је «да припадници КФОР-а, којима су они пријављивали нападе на Србе и тражили њихову интервенцију, доставе документацију о страдалим на Косову и Метохији. Тиме би, засигурно, био олакшан поступак прикупљања доказа и подизања оптужница пред новоформираним Специјалним судом који ће судити припадницима ОВК за злочине почињене над Србима и неалбанцима.
-Огуглали смо на неправду-
На годишњем нивоу, устврдио је Максимовић, има више од 500 пријављених случајева етнички мотивисаних инцидената и злочина. И тај број се не смањује».
Говорење Ненада Максимовића је за присутне на трибини било посебно занимљиво, јер је он био сведок онога што се дешавало након јуна 1999. године, односно, како каже, «систематског етничког чишћења, али и неспремности међународних актера да предузму било какве акције да заштите малобројне Србе који нису желели да напусте своје домове».
-«Када говоримо о стању људских права и права појединаца на Косову, посебно се осврћемо на оно што се давно десило, на 1999. и 2000.годину. На жалост, ни до данас се положај и однос према косметским Србима, није значајније променио. Само, просто смо огуглали на неправду», истакао је Максимовић.
-«На Косову и Метохији никада није било лако бити Србин. Али, у последњих двадесетак година, посебно од када су почели оружани, а потом и ратни сукоби пред сам крај двадесетог века и касније, када су косметски Срби доживели егзодус уз присуство десетина хилјада војника КФОР-а и УНМИК полиције који их нису заштитили, почиње суноврат свих њихових права – права на живот, сигурност, слободу, истину, правду…Готово да се ништа до данас није променило, иако има назнака да за Србе и друге мањинске заједнице на Косову и Метохији, ипак долазе мирнији и лепши дани», сматра Момчило Трајковић који је, између остаог, написао и две књиге о Косову.
Киднаповања и убијања током ратних сукоба на Косову су, сматра Трајковић, последице погрешних политика које су водили они коју су требали да се залажу за мир. Постоје три фактора: Међународни, косовски, односно косовски сепаратистички покрет који је покушао да оствари своје давнашње циљеве, и власти у Београду које, такође, носе одговорност за сва страдања која су се догодила нашем народу», казао је Момчило Трајковић.
Дугогодишњи културни посленик, књижевник Ратко Поповић је говорио о историографији Срба на косметским просторима. «Погледајмо само Манастир Грачаницу, која својом лепотом зауставља дах, више од речи сведочи о вишевековном страдању овдашњих Срба, али и њиховој и нашој истрајности и опстајању на овој светој земљи. О неизмерном богатству – српској културној баштини и традицији коју нико вековима уназад није успео да уништи, нити ће сада и убудуће моћи».
Гордана Ђикановић
