У Краљеву одржана трибина под називом: “Имамо право на истину и правду“
НЕХУМАНА И НЕДОПУСТИВА ДИСКРИМИНАЦИЈА СРПСКИХ ЖРТАВА
Последња у циклусу трибина под заједничким називом: „Имамо право на истину и правду“, које су организовала партнерска удружења – Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији и Удружења породица косметских страдалника, а уз подршку Међународног комитета Црвеног крста, одржана је недавно у Краљеву. И са овог, као и претходних окупљања породица Срба пострадалих на Космету од 1998.године до данас, у Косовској Митровици, Грачаници и Нишу, послата је порука да ће они који још увек трагају за својим најрођенијима или су без њих остали јер су им животе одузели албански терористи, истрајавати у борби за сазнавање истине и досезање правде када су њихови најближи у питању.
Конференцијска сала Биоскопа „Кварт“ у Краљеву, била је премала да прими све чланове породица страдалих на Косову и Метохији, који су након прогонства са својих вишевековних огњишта широм Косова и Метохије, уточиште нашли у Краљеву, Матарушкој или Врњачкој бањи, Крушевцу, Крагујевцу, Чачку…Сви они су дошли да, по ко зна који пут, и на трибини под називом: „Имамо право на истину и правду“ изразе незадовољство спорошћу разоткривања истине о њиховим несталима, непривођењем правди оних који су злочине наредили или починили и, још једном међународне и домаће институције и свеукупну јавност подсете и поруче „да ће остати истрајни и одлучни у жељи да сазнају истину о њиховим најрођенијима“.
У раду трибине су, поред чланова породица киднапованих и убијених на Космету, учешће узели и председник Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић, заменик тужиоца у Тужилаштву за ратне злочине Миољуб Виторовић, начелник Рашког округа Небојша Симовић, градоначелник Краљева др Предраг Терзић, председница тима Скупштине Краљева за борбу против трговине људима Лидија Павловић, као и председнице Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији Верица Томановић и Удружења породица косметских страдалника Наташа Шћепановић.
Подршку породицама особа страдалих на Космету су, присуствујући трибини, и овога пута дали представници Жичке епархије, ЕПС-ових јавних предузећа на Космету, Међународног и Црвеног крста Србије.
Након минута ћутања за све невино пострадале косметске Србе, присутне је поздравила организатор Трибине „Имамо право на истину и правду“ координаторка Удружења киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији за Рашки округ, Бранкица Антић. Бранкица Антић је са синовима и широм породицом прогнана из Призрена, након киднаповања њеног супруга Златка Антића чије се име и даље налази на списку несталих, и од јуна 1999.године, као и десетине хиљада њених сународника, живи у Краљеву.
-Никада нећемо посустати, ни заборавити наше најрођеније-
-„У име породица страдалих на Космету, који у овом делу Србије ћиве, захваљујем се свима који су данас са нама, као што су били и свих претходних година, настојећи да умање нашу бол и патњу. И са овога места шаљемо поруку онима који су веровали да ћемо се уморити, да ћемо посустати, да никада нећемо заборавити наше најрођеније који су пре, током и након оружаних сукоба на Косову и Метохији пострадали невини, само зато што су били Срби“, истакла је Бранкица Антић, и додала: -Осим што чувамо успомену на њих, настављамо истрајну борбу за разоткривање судбина више од 570 киднапованих Срба и неалбанаца, чија се имена још увек налазе на списку несталих, као и борбу за правду – да се процесуирају и праведно казне сви албански злочинци који су наше породице завили у црно.
Није Краљево случајно одабрано за одржавање ове трибине. Сведоци смо да су овај град, као и Матарушка и Врњачка бања, Крушевац, Крагујевац…раширених руку примили десетине хиљада прогнаних косметских Срба. Међу њима је и на стотине чланова породица киднапованих и убијених, који су уточиште нашли у овим срединама. Овде је наш нови дом, али су наша срца остала у завичају, тамо где су кости наших најмилијих којима ни гробове не знамо. А ми не тражимо много. Само тражимо правду за српске жртве и да знамо истину о томе шта им се догађало од дана када смо их последњи пут видели, где су разасуте њихове кости, да их покупе и дозволе нам да их достојно сахранимо, како наша вера налаже. Да имамо где свећу да им запалимо. Тражимо ли превише, запитала се Бранкица Антић и поручила: -На истину имамо браво, и од борбе за истину и правду, никада нећемо одустати“.
-„Ова, као и претходно одржане трибине, бројни округли столови и конференције за новинаре имају увек исти циљ и задатак: Да подсете светске моћнике, међународну и домаћу јавност да се злодела и злочини над 3500 косметских Срба и неалбанаца бесрамно упорно заташкавају, како би албански злочинци остали некажњени. И ми, као и сви други, на истину имамо право. Зато поручујемо да се нисмо уморили, да нећемо престати, и да ћемо колико је год то у нашој моћи, појачати притисак на одговорне, како би променили игнорантски однос према српским жртвама. Јер, недопустиво је и срамотно да српске жртве, као што је то одувек било, за њих буду мање вредне од других, да су жртве другог реда.
Уосталом, не апелујемо ми на њихову савест, већ их подсечамо на бројне резолуције и конвенције у којима је право на истину, једно од основних људских права.“ рекла је, између осталог, Верица Томановић.
-Мировне мисије ниси заштитиле српски живаљ-
Наташа Шћепановић је подсетила да је 1998.година била увертира зла и бешчашћа, који су кулминирали наредне године, и то у време када је на Косово и Метохију дошло готово педесет хиљада припадника мировних мисија са мандатом да омогуће слободан живот и обезбеде сигурност за све тамошње житеље. О томе како су српски живаљ заштитили, најбоље сведочи податак да је, управо по њиховом доласку, киднаповано или убијено највише, од укупно 3500 косметских Срба. -„Ми овом трибином желимо да укажемо на неправду која је учињена нашем народу, нашим несрећним породицама.
Желимо да се расветле сви случајеви који су нерасветљени, а занемарљиво је мали број оних за које се може рећи да то јесу. . Значи, да се сазна судбина свих несталих лица и процесуирају сви ратни злочини – то је једино што тражимо дуже од осамнаест година. Као што знамо, свуда у региону су до дана данашњег, све су друге жртве третиране са више пажње, пиетета, на другачији начин од српских жртава. Таква врста дискриминације жртава у односу на њихову националну и верску припадност, нехумана и недопустива, и даље се наставља.
И управо због те евидентне дискриминације, сведоци смо да се још увек велики број лица тражи, да су и даље на листи несталих, као ни да процесуирање ратних злочина не тече нити динамиком, нити ефектима рада судова на начин на који то заслужују наше жртве“.
Напомињући да Удружење породица косметских страдалника никада неће одустати од својих циљева и приоритета, Наташа Шћепановић је нагласила: -“Тражимо да се сви злочини расветле, да се починиоци, они који су организовали, наредили и починили злочине казне на адекватан начин. Од српских власти тражимо и очекујемо да се подигне спомен-обележје за све жртве које су страдале на косметским просторима, као и да се донесе закон о несталима и цивилним жртвама рата на Косову и Метохији. Очекујемо и одговор на наше захтеве да породице пострадалих цивила добију сатисфакцију и репарацију на име својих чланова – невиних жртава.
У том свом тражењу, у тим својим настојањима и нашој борби која траје готово две деценије, ми нећемо одустати од ових циљева које смо испред себе поставили. Јер нас на то обавезују наше жртве, које су невине изгубили своје животе. Ми ћемо, ја се надам, истрајати у тим настојањима да, као и на данашњој трибини, пробудимо свест и домаће и међународне јавности указујући на трагедију, на егзодус српског народа са тих простора и да је врло мало учињено за наше и њихове породице“.
Заменик Тужиоца за ратне злочине Миољуб Виторовић је, у складу са називом трибине, навео сегменте сведочења жртава у случају „Гњиланска група“ и најмање мучне делове из појединих признања окривљених за стравичне злочине извршене над десетинама српских цивила заточених у Средњошколском интернату у Гњилану. Базирајући се на неоспорним чињеницама из оптужнице коју је Тужилаштво покренуло против чланова „Гњиланске групе“, Виторовић је све присутне оставио без даха, јер је дочарао сву монструозност болесних умова налогодаваца и извршилаца тих злочина. Почев од силовања средовечних жена, до злостављања, мучења, убистава и масакрирања недужних гњиланаца. Сазнање да је осуђенима у првостепеним поступцима, Врховни суд у Београду укинуо пресуде и ослободио их кривице, оставило је „горак укус“ не само код присутних чланова породица неких од тих жртава, већ и свих осталих који су са неверицом пропратили говорење заменика Тужиоца за ратне злочине Миољуба Виторовића.
-Ратни злочин не застарева па ће правда иако спора, ваљда бити, ваљда бити достижна-
Председник Владине Комисије за нестала лица Вељко Одаловић је, годинама уназад увек био уз породице несталих. Његови сарадници и он су били и остали не само институционална, већ и лична подршка породицама косметских страдалника. -„Сви ми овде присутни, и многи други који деле вашу злу судбину, знамо да је над Србима почињено много злочина за које нико није одговарао.. И, на жалост, не само када су појединачни злочини у питању, већ и они масовни у којима су страдали цивили – деца, нејач, жене, старији људи који никоме ништа лоше нису учинили. Педесет хиљада мировњака, који су на Косово и Метохију дошли како би, тако је по Резолуцији 1244 требало да буде, били гарант мира и безбедности, нису спречили злочине који су се десили у време њиховог мандата.
За те злочине нико није одговарао – ни директни починиоци, ни наредбодавци, ни они који су злочине морали да спрече а не да их прикривају.
Остаје нам да инсистирамо и верујемо да ће Специјални суд за ратне злочине радити професионално, непристрасно и одговорно и зауставити вашу агонију која предуго траје. Најмање што вам дугују је да сазнате истину о страдањима ваших најмилијих и дочекате да злочинци буду приведени правди.
Оно што код свих нас уноси немир је чињеница и да се многи, који су извесно одговорни за злочине, налазе у безбедносним или цивилним структурама такозваних косовских институција. Ипак, на срећу, ратни злочин не застарева па ће, верујем и када су српске жртве у питању, правда бити иако спора, али достижна“, истакао је Одаловић.
Свој допринос Трибини „Имамо право на истину и правду“, својим излагањима и постављеним питањима, дали су чланови породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији.
Бисерка Стефановић из села Дојнице код Призрена и даље безуспешно трага за мајком и сестром које су, са још двадесет старијих сељана киднаповани и, на тракторским приколицама одвезени у непознатом правцу. Бисерка није крила незадовољство што, како је рекла, баш ништа није учињено да се разоткрије истина о њиховим страдањима и пронађу места где су покопани.
Са једнаком горчином и незадовољством што је све мање породица које ће, ако Бог да, макар моћи да сахране своје најмилије, јер од туге и безнађа и сами умиру, говорила је и Јаглинка Антић. И њени родитељи – Марија и Чедомир, поделили су злу судбину киднапованих дојничана.
Стојанка Ристић из Гњилана, самохрана мајка која тегобне избегличке дане живи у Крушевцу, о киднапованом супругу Драгану, ни данас нема никаквих информација.
На питања која су оне постављале и још нека питања присутних, стрпљиво су одговарали Вељко Одаловић и Миољуб Виторовић.
Г. Ђикановић
