ЗАШТО ЗА ВАС СРПСКЕ ЖРТВЕ НИСУ ВРЕДНЕ ПОМЕНА?
Поводом двадесечетворогодишњице гранатирања села Кукуровићи код Прибоја, када је смртно страдало троје Бошњака, јуче се саопштењем огласио Фонд за хуманитарно право Србије. Осуда злочина и захтеви да се налогодавци и починиоци злочина процесуирају и праведно казне је оно где је Фонд свих претходних година имао пуну подршку Удружења породица косметских страдалника и свих чланова породица киднапованих и убијених на Космету, који су око овог Удружења окупљени. Јер жртве, као ни злочинце, никада нисмо делили по њиховој националној и верској припадности. И, управо због тога што знамо шта је бол за најрођенијима који су невини пострадали, и да њу једнако осећају све мајке и сва деца како год да се они зову, први пут јавно осуђујемо недопустиво вређање српских жртава од стране Фонда који их, очигледно, сматра мање важним, жртвама другог реда.
Поменуто саопштење Фонда за хуманитарно право, које је само једно у низу готово свакодневног њиховог подсећања искључиво на жртве и страдања Хрвата, Муслимана, Бошњака, Албанаца, на шта се јавност уистину стално мора подсећати, уследило је само два дана након шеснаестогодишњице злочина у Ливадицама код Подујева, када је убијено 12 и повређено 43 Срба!
Да подсетимо: Активирањем мине постављене у цеви испод пута Подујево-Приштина, којим се кретао конвој од шест аутобуса у којима су прогнани косметски Срби одлазили на Задушнице у Грачаницу, дигнут је у ваздух први аутобус. Међу погинулима, најмлађа жртва био је двогодишњи Данило Цокић! За овај, као ни за све друге масовне и појединачне злочине над цивилима – косметским Србима, Ромима, Муслиманима, Горанцима…нико ни по командној, ни појединачној одговорности од албанских терориста, до данас није праведно кажњен.
Фонд за хуманитарно право у Београду, али и у Приштини, засигурно има сазнања као и податке не само о злочину у Ливадицама, већ и онима у Старом Грацком, Великој Хочи, Гораждевцу, Дојницама, Ученичком дому у Гњилану, Мушутишту, Церници, Белаћевачким рударима…Ово су само нека од масовних страдања косметских Срба и неалбанаца. Годишњице ових и других злочина удружења жртава и њихових породица редовно обележавају.
Али, ни једном се током осамнаест протеклих година, Фонд за хуманитарно право у Београду или Приштини, нису огласили саопштењем и, као што то редовно чине када су у питању све друге осим српских жртава, подсетили на годишњицу њиховог страдања. И зато питање спочетка: Зашто за вас српске, цивилне жртве, нису вредне помена?
Гордана Ђикановић
21.фебруар 2017,Београд
