УДРУЖЕЊЕ ПОРОДИЦА КОСМЕТСКИХ СТРАДАЛНИКА ОБЕЛЕЖИЛО ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ОД НАПАДА НА АУТОБУС У ЛИВАДИЦАМА КОД ПОДУЈЕВА
КРЕНУЛИ СУ НА ЗАДУШНИЦЕ, А САДА НА ЗАДУШНИЦЕ ЊИМА ОДЛАЗЕ
На платоу испред просторија Удружења породица косметских страдалника у Београду у уторак, 16. фебруар 2016. године, у организацији Удружења породица косметских страдалника, чланови породица страдалих на Космету и прогнани са Косова и Метохије, одржали су мирни протест подсећања на један од масовних злочина који је почињен над косметским Србима.
Овом је приликом истакнуто да је један од злочина над косметским Србима који је, тада се чинило, прилично узнемирио домаћу и међународну јавност, као и већина сличних, остао без судског епилога. И, на жалост, сећају га се само чланови породица тада страдалих путника који су из централне Србије кренули на Задушнице у места где су до 1999.године живели и Удружење косметских страдалника око којег су те породице окупљене.
На годишњицу њиховог страдања, и петнаест година после, ПОДСЕЋАМО:
фебруара 2001. године извршен је терористички нападна аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама код Подујева, у коме је на лицу места живот изгубило десеторо Срба, док је четрдесетак путника у аутобусу задобило лакше или теже повреде. Недуго после напада, још двоје Срба је подлегло повредама задобијеним у експлозији. Један од главних осумњичених за напад, косовски Албанац Фљорим Ејупи, после хапшења од стране УНМИК полиције успео је да побегне из војног затвора у америчкој бази Бондстил, да би 2004. године био поново ухапшен у Тирани.
Жртве терористичког напада у Ливадицама били су Срби који су кренули на Задушнице у правцу Грачанице. Преживели су након снажне експлозије која је практично разнела аутобус, описали ужасне сцене разбацаних делова људских тела, крви и јаука рањених. Терористи су експлозив поставили у канализациону цев испод пута, недалеко од Подујева, у делу Косова и Метохије који је искључиво настањен албанским становништвом.
Напад на аутобус Ниш Експреса у Ливадицама један је од најтрагичнијих примера етничког терора који се од завршетка рата 1999. године и доласка међународних снага спроводи над Србима на Косову и Метохији. Према свим оценама одговорних лица, реч је о нападу чији је циљ био да се још више застраши преостало српско становништво на Косову и Метохији. Нажалост, после овог напада уследили су и бројни други напади чији починиоци по правилу нису никада доведени пред лице правде.
Овом је приликом одата пошта Србима убијеним у нападу на аутобус:
- Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943) из Ниша, возач аутобуса,
- Милинко Краговић (5. јануар 1943) из Ниша, кондуктер аутобуса,
- Лазар Миликић (19. јун 1936) из Липљана,
- Драган Вукотић (2. новембар 1954) из Косова Поља, избеглица у Нишу,
- Небојша-Његош Цокић (27. јун 1974) из Садовине код Витине, привремено расељен у Куршумлији. У нападу су погинули и Небојшина жена и син,
- Снежана Цокић (16. фебруар 1975), Небојшина супруга
- Данило Цокић (рођен 1999.г.), двогодишње дете, син Небојше и Снежане Цокић,
- Мирјана Драговић (12. јануар 1981) из Лапљег Села,
- Сунчица Пејчић (14. јануар 1972) из Приштине, привремено расељена у Нишу,
- Тихомир Стојковић (18. јануар 1969) из Косовске Каменице (његово тело је са великом тешкоћом идентификовано јер је било потпуно разнесено експлозијом),
- Живана Токић (5. мај 1948) из Скуланова код Приштине, привремено расељена у Лесковцу (Живана је умрла 10 дана након напада због тешких повреда које је задобила), и
- Новица Токић, супруг Живане Токић, такође је умро у пролеће 2001. године од последица рана задобијених у нападу.
фебруар 2015, Београд
