Да ли се још ико осим нас сећа српских жртава?
Лидер Грађанске иницијативе СДП Оливер Ивановић, осуђен је 21. јануара 2016. године на девет година затвора у Основном суду у северној Косовској Митровици „због ратног злочина над Албанцима 1999. године“. Без права и жеље да у питање доводи судске одлуке, Удружење породица косметских страдалника које је своје деловање и готове све своје активности подредило борби за истину и правду и за српске жртве, ни овога пута не може остати по страни. Стотине чланова породица киднапованих и убијених Срба и неалбанаца окупљених око овог Удружења се никада нису, и неће се понашати као да не примећује како се и даље, дуже од шеснаест година, жртве деле на албанске и оне другог реда, где спадају и српске жртве.
Судско веће којим је председавала Роксана Комша, у образложењу пресуде Ивановићу наводи да су о догађају у јужном делу Косовске Митровице 1999. године „ван сваке сумње“ утврђене чињенице да је „14. априла организовано чишћење јужне Митровице у циљу убијања и протеривања Албанаца…Тога дана, Оливер Ивановић је био на контролном пункту у том делу Митровице. Носио је плаву униформу и био је наоружан. Један од припадника паравојне формације питао је Ивановића шта да ураде са четворицом Албанаца на штаје Ивановић, према пресуди, одговорио:“Што ме питаш, поступи по наређењу“.
„Није се могло установити ван сваке сумње да је поступао у својству вође и лидера српских парамилитараца, и да је подстрекивао групу или им наређивао. И самим тим, Оливер Ивановић се проглашава кривим за ратно дело ратног злочина“, наводи се у пресуди.
Везано за ову пресуду, осећамо обавезу да јавно и јасно кажемо да је, осудити Оливера Ивановића за ратне злочине, потпуно неспојиво са оним за шта се залагао и шта је радио на решавању косовског проблема, искључиво мирним путем.
А сада бисмо, по ко зна који пут, питали главног тужиоца и судије Еулекс-а, представнике косовског правосуђа, али и носиоце правосудних функција у Србији, зашто нису процесуирани или ако јесу, како су „због недостатка доказа“ од кривичне одговорности ослобађани по командној одговорности или као директни извршиоци свих злочина почињених над косметским Србима од 1998.године до данас? Албански терористи су киднаповали или убили више од 3.500 Срба и неалбанаца – углавном цивила и нејачи, прогнали око 250.000 људи, порушили и узурпирали њихове куће и имања, уништили православне светиње и гробља…ЗАТИРАЛИ СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО!
И на крају оно најважније и за нас, породице косметских страдалника најболније: Да ли се ико осим нас, њихових најрођенијих сећа киднаповања белаћевачких рудара маја 1998, киднаповања и убистава свих мушких глава у Ораховцу, Ретимљу, Оптеруши…два месеца касније, њихових масакрираних и искасапљених тела пронађених у јамама Клечка и Волујак, стрељања шесторице српских момака у кафићу „Панда“ у Пећи децембра исте године, Кошара…
Злочини над косметским Србима настављају се и током 1999.године, нарочито по доласку међународних „мировних мисија задужених да обезбеде мир и сигурност за све житеље Косова и Метохије“. На стотине масакрираних тела несрећних Срба бачено је у Радоњичко и Ливочко језеро. Најмонструознији злочини почињени су над најмање шездесет цивила у срењошколском интернату у Гњилану, током „кристалне ноћи“ у Истоку у српским су кућама горели најугледнији домаћини, убијено је и тракторима прегажено четрнаест жетелаца у Старом Грацком, у Ливадицама код Подујева је гранатиран аутобус, па једанаесторо Срба никада није стигло на задушнице, где су се упутили…Мучки су, из заседе, побијена деца у Гораждевцу и Церници…
И, нека нам Бог опрости што не поменусмо још хиљаде других масовних и појединачних злочина почињених над онима чији је једини грех био то што су били Срби.
Било је, и још увек има живих сведока и очевидаца већине од злочина почињених над косметским Србима. Зна се ко су били команданти оперативних зона такозване ОВК широм Косова и Метохије, а и имена више од три стотине албанских злочинаца захваљујући удружењима косметских страдалника, стигла су у руке свих шефова Унмик-а, Еулекс-а, Карле дел Понте и осталих тужилаца у Хашком трибуналу… У оно мало процесуираних злочина, очевици су сведочили. И све узалуд. Нико од инспиратора, налогодаваца, нити директних починилаца злочина над косметским Србима и неалбанцима, до данас није праведно кажњен.
Али, Оливер Ивановић, јесте! И зато смо себи дали за право да још једном поновимо и „заборавне“ подсетимо на чињеницу: ЗБОГ ПОСТОЈАЊА ДВОСТРУКИХ СТАНДАРДА МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ПРЕДСТАВНИКА ЊИХОВИХ МИСИЈА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ,СРПСКЕ ЖРТВЕ СУ ЖРТВЕ ДРУГОГ РЕДА, А ЊИХОВИ ЕГЗЕКУТОРИ СУ И ДАЉЕ ЗАШТИЋЕНИ И НЕДОДИРЉИВИ.
Ми, који смо остали без својих најрођенијих, немамо право на заборав, али ни на ћутање!
