Сутра наставак суђења за злочин терористичке ОВК на Кошарама
У Вишем суду у Нишу, наставља се суђење терористима ОВК и теросристичкој групи „КОБРЕ“ за злочин почињен над петорицом припадника Војске Југославије, 30. септембра 1998. године у реону карауле „Кошаре“, на српско-албанској граници. Без жеље и потребе да се меша и утиче на одлуке и пресуде суда, Удружење породица косметских страдалника, чији је најважнији циљ и задатак борба за сазнавање истине и досезање правде за српске жртве, са нестрпљењем очекује завршетак суђења и изрицање, надамо се праведне и правичне пресуде припадницима терористичке, такозване ослободилачке војске Косова који су 1998.године мучки, из заседе убили петорицу војника ВЈ у рејону карауле „Кошаре“.
Судски поступак је вођен пред Вишим судом у Нишу, а изрицање пресуда је најављено за 12. јануар 2016.године.
На Кошарама, караули између Србије и Албаније су пре готово осамнаест година, у време када су албанске терористичке банде сејале страх широм Косова и Метохије, убијени војници регуларне Војске Југославије.
Према наводима оптужнице, терористичка група упала је из Албаније предвођена сада покојним Агимом Рамаданијем и 30. септембра 1998. у 11.45 пуцала на војнике који су били на положајима и задатку да заштите границе своје земље.
Тога су дана убијени Владимир Радоичић, Илија Павловић, Миладин Гобељић, војници који су тек три месеца били на одслужењу војног рока, као и Милош Павловић и Мирослав Јоцић, војници по уговору.
Овај поступак је покренут пре више од 17 година, а Тужилаштво за ратне злочине је 2009. дошло до снимка напада на војнике, који су снимили терористи.
Свих претходних година, на отварању поступка је упорно и бескомпромисно инсистирала Лозанка Радоичић, мајка убијеног, тек пунолетног Владимира.
И ПОРЕД ВИШЕГОДИШЊИХ НАЈАВА, ЛОКАЦИЈА КОШАРЕ НИЈЕ ИСТРАЖЕНА
На караули Кошаре, током 1998. и 1999.године, мучки је у заседама и у оружаним сукобима са албанским терористима, убијено на десетине српских војника, чији земни остаци још увек нису предати њиховим породицама. Имена већине њих, и даље се налазе на списку лица несталих на Косову и Метохији.
Обећања Комисије за нестала лица Владе Србије да ће локација Кошаре коначно бити истражена, тела ексхумирана, идентификована и предата њиховим породицама, понављају се из године у годину. На почетку сваке године, чланови породица страдалих Срба и неалбанаца на Косову и Метохији, преко удружења око којих су окупљени, а и лично, добијају информацију и о томе које ће локације, дозначене масовне или појединачне гробнице, у тој години бити истраживане.
Претрага локације Кошаре, као готово ни једне локације која скрива земне остатке несретних Срба и неалбанаца, ни после вишегодишњих најава, није ни започета. Можда за то и постоје оправдани разлози, али породице косметских страдалника, све мање разумевања и времена за чекање имају.
Ми их нисмо заборавили и зато, овога пута објављујемо песму Ненада Милкића, посвећену њима.
МРТВА СТРАЖА СА КОШАРА
Лутајући светом земљом, где одавно нема мира, пратио сам уске стазе ловаца и пастира. Од људи сам склањао се, да зликовци ме не би чули, пут жеља доведе ме у ходочашће караули.
Ал’ превари ме Божје време, мрак на путу ухвати ме, зграду свету ја угледах у сумраку, усред зиме. Љубим зидове рушевине, сузе не знам сада скрити, ја по мраку не смем назад, овде морам преноћити.
Ватру палим од сувог лишћа, ту где беше спаваона, полусрушен зид заклања, не види се споља она. Покушавам да се згрејем, од студени док се склањам, ипак, не кајем се што сам дош’о, већ ноћима ја је сањам.
Вук се зачу у даљини, и фијук ветра који дува, а ја сам у планини, не бојим се – Бог ме чува. Глуво доба, поноћ прође, тмина овде тајне крије, док цео свет спава, снива, тад се буде Проклетије.
Оживе караула. Све утваре Бог да прости, на њима су униформе наше војске из прошлости. ,,Ко сте ви добри људи?,,гласом страх се мени ствара“ Не бој се, ми смо стража, мртва стража са Кошара.“
Тад угледах око себе свако својим путем иде, млади момци чедних лица као да ме и не виде. „Којим добром дође брате?“ тргнух се на глас дечака, „овде ретко и дању сврате, а камоли усред мрака.“
„Углавном су то шверцери што беже из Албаније, многи од њих што дођоше не напустише Проклетије. Али и њих је сад све ређе, због тога је овде тама, живи више не долазе, сад припада она нама.“
„Видим наш си, нашег рода, како си стиг’о довде, Хајде реци сада нама, Што си дошао? Шта ћеш овде?“. „Дошао сам“ – одговарам, а срце ми од страха бије, „да се Богу ја помолим на месту ваше погибије.“
Тад утихну караула, у свом су послу стали, граничари тужних лица у мене су погледали. Уплаших се те тишине, уз кичму ми крену зима, као да сам и сам мртав, стрељан њиховим погледима.
„Откуд знаш да смо мртви?“ проговара тад утвара, па се смех заорио
одјекујући са Кошара. „Шалим се. Знаш да јесмо. Свако од нас у смрти спава, али дрхтимо сваке ноћи, бојимо се заборава.“
,,Ето ја сам имао мајку, што је мене срећом звала, на пут често гледала је, мене није дочекала. И имао сам трудну жену, са њом сам снове снио, родила је мени сина, син ме није запамтио.“
„Видиш ли оног тамо, сви му помреше кад су чули да су му горе у планини вукови тело растргнули. А јауке које чујеш, тај нам се вратит’ жели, њега су још живога, у ланцима к’о пса одвели.“
„Не жали нико од нас што је свој живот дао, ја бих се опет, кад бих мог’о, за Србију жртвовао. Али не желим ћутати више о неправди што нас дави, ми смо српству све предали а српство нас заборави.“
„Гробови су расути нам њих пазити нико неће, кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће. Само другови што су живи присете се током разговора о данима заједничким. Него брате сад’ ће зора,“
„Хајде крећи, брзо иди,нек’ ти пут прође у срећи,о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи. Не долази, не тражи нас, легенда се речју ствара, Србију поздрави нам од мртве страже са Кошара.“
Пробудих се сав у зноју од ватре тек дим оста, присетих се прошле ноћи, нека им је земља проста. Палим свећу, Бога молим, сузно око наду тражи, ја вас нећу заборавити,завет дајем мртвој стражи.
Слава палим херојима Кошара!!!
Ненад Милкић
