После контроверзних и збуњујућих изјава високих српских званичника о убиству српских младића у кафићу „Панда” у Пећи 1998.године, њихове породице и даље не знају да ли је покренута и отворена истрага о налогодавцима и извршиоцима масакра над њиховом децом
Након бројних различитих, потпуно противречних изјава чак и највиших српских званичника о могућим извршиоцима масакра у пећком кафићу „Панда“, када су смртно страдала шесторица младића од којих је Иван Обрадовић имао само четрнаест година, њихови родитељи и родбина, јавно негодују јер су, после седамнаест година чекања, сада више збуњени и незадовољни него икада. А једино што они траже, и на шта имаји право, јесте истина о томе ко је и зашто убио њихове најрођеније!
У још неразјашњеном злочину, који се први пут петнаест година након тог масакра, нашао у средишту пажње јавности, убијени су Иван Обрадовић, Зоран Станојевић, Светислав Ристић, Драган Трифовић, Вукосав Гвозденовић и Иван Радевић. Имали су између 14 и 24 године, како ко. Они су убијени 14. децембра 1998.године, када су на њих ватру отворила двојица маскираних убица. Лазар Обрадовић, отац најмлађег међу несрећним момцима покошеним рафалима, био је сведок тренутка када су они убијени.
-„Ништа нисмо сазнали, ни преко медија, нити нас је ико контактирао. Ми смо контактирали друге, контактирали смо државне, полицијске, правосудне органе све ове године али, на жалост, нисмо добијали никакву информацију. Чак нас ни сада нико није позвао и нико од нас не зна више од оног што је у медијима објављено. Ми и даље ништа не знамо, само што смо још и додатно збуњени изјавама „да нашу децу, сасвим сигурно, нису поубијали албански терористи“. То су све спекулације, макар ја тако мислим. Док нешто поуздано не добијемо, на правом месту, не можемо да тврдимо ништа. Ово би могао, коначно, бити добар почетак нечега, али до истине се мора доћи“, каже Обрадовић.
Иако Лазар Обрадовић каже да су га нови новински написи о убиству сина изненадили и повредили, понадао се као и родитељи осталих младића, да ће се овај случај коначно наћи у фокусу јавности. Да ће они који су поново, али алудирајући на неке друге починиоце овог монструозног злочина, знајући о чему причају јер су такав утисак и оставили, саопштити и ко су, заправо убице наше деце. Али, то се за протеклих годину ипо дана није догодило.
Једино место где се о масакру српских младића у Пећи, док још ратни сукоби на Косову и Метохији нису ни почели, гласно говори, јесу скупови чланова Удружења породица косметских страдалника!
-„Чудно је од самог почетка да је стално био некакав зид ћутања и данас, сасвим одговорно тврдим да никаква истрага није ни урађена. Није била ни добра, ни лоша јер, уствари, никаква истрага није урађена. Сви су ћутали. И држава и њени органи који су у то време били власти на Космету, и медији. Баш сви. И, одједном, прошле се године, објави толико тога о том злочину. За само неколико дана, више него у протеклих готово седамнаест година“, изјавио је недавно Обрадовић.
А родитеље невино страдалих недужних младића, занима само истина. Ко је и због чега убио њихову децу? И још. Моле све оне који са званичних места дају изјаве „о случају Панда“, да им нагађањима или инсинуацијама, уместо износећи сазнања и чињенице, више не позлеђују ране које нису ни зацелиле, ране које још крваре.
Отворено писмо јавности и институцијама Републике Србије, које је Милена Радевић, мајка убијеног Ивана Радевића, недавно доставила и Удружењу породица косметских страдалника
ИСТИНА ЈЕ ЈЕДИНО ШТО ПОРОДИЦЕ ТРАЖЕ
Обраћамо се нашим представницима власти, организацијама које се баве питањима убијених и несталих, организацијама за заштиту људских права, али и свеукупној јавности са молбом и захтевом да сви дају допринос како би се коначно чула ИСТИНА о убиству наше деце у кафићу „Панда“ у Пећи, сада већ давне 1998. године.
Сведоци смо учесталих новинских текстова у којима се лицитира и нагађа око учесника и налогодаваца тог кукавичког, по нас и трагичног чина, који нам је однео животе наших највољенијих.
На непримерен начин долазимо до различитих сазнања из медија и сваким таквим текстом, испаљује се нови рафал у наше никад зацељене ране.
Истина и правда може бити задовољена само када злочин добије своје име, а починиоци и налогодавци овог масакра, буду изведени пред лице правде.
Не може се ништа учинити ћутањем и игнорисањем наших вапаја и захтева да се открије истина. Ништа се не чини, упркос објавама са највиших државних позиција да постоје сазнања о томе, која се не саопштавају ни после 17 година.
Ми, породице убијене деце, немамо право да злочин заборавимо и препустимо ову велику трагедију, само суду времена.
За некога је то, можда, непријатан терет прошлости. Али за нас, и просто је невероватно да то надлежни не могу или не желе да разумеју, представља тегобну прошлост, садажњост и будућност!
Ненадокнадиве последице и крвави данак у животима шесторице младића убијених на прагу живота, и на правди Бога, могле би бити бар ублажене саопштавањем пуне истине о овом злочину.
Безброј смо пута, у седамнаест прошлих година, закуцали на врата свих институција наше државе. Резултат наших великих напора и настојања да дођемо до тачне информације, коју нам дугују, никада није постигнут.
Истина и правда могу бити задовољене само када злочин добије своје име, а ми следеће одговоре:
-Да ли су наша деца жртве тероризма?
-Да ли су наша деца жртве рата?
-Или су наша деца, можда, жртве сопствене државе?
-Ко је убио нашу децу?
-Ко и зашто скрива истину, извршитеље и налогодавце злочина?
-Ко је скривао налогодавце и извршиоце злочина?
Подсећам институције ове Државе да су деца која су у Пећи побијена, држављани Републике Србије. Уколико би неко из власти имао дилему око тога данас, ваљда није спорно да смо тада, те кобне 1998.године, били држављани Србије. Како год. Од одговорности за занемаривање и непроцесуирање овог, али и стотина других масовних и појединачних злочина почињених над косметским Србима, Држава Србија не може побећи.
Такође вас подсећам да сте у обавези, као институције државе Србије, да се активно укључе у процес који би нам помогао да сазнамо истину коју истрајно, упорно, али још увек безуспешно, тражимо.
Позивам истражне и правосудне органе да не остану некажњени ни они који, са званичних места, уместо чињеница, саопштавају неке нама неразумљиве и несхватљиве инсинуације о овом злочину. Да прекину, да окончају поновно, накнадно убијање наше мртве деце и да нам обезбеде најхитнији правни епилог целог „Случаја Панда“.
Јер ми имамо право на то и по људским и по Божјим законима. Они на то имају законску, ако су већ пренебрегли етичку обавезу.
Позивам Заштитника људских права и све организације за заштиту људских права да заштите наше право на достојанствен живот, пошто нам лицитирање са налогодавцима и извршиоцима злочина преко медија, одузима и мир и достојанство.
Од Владе Србије и премијера Вучића захтијевамо да злочину у „Панди“ дају приоритетне одреднице и да обезбеде услове да све институције, укључене у овај процес, могу професионално, одговорно, квалитетно и несметано обављати посао, што од њих и очекујемо..
Посебно очекујемо од премијера Александра Вучића да са нама подели своја сазнања о трагедији у Пећи пре седамнаест година, пошто је још у децембру 2014. саопштио јавности да зна много више него породице страдалих.
Наше право на ИСТИНУ не може се даље гурати под тепих. Начекали смо се довољно. И превише за један живот! Зато, увек када сам у прилици, у име свих породица наше убијене деце, јавно поручујем:
ТРАЖИМО ИСТИНУ О УБИЈЕНОЈ ДЕЦИ 14. ДЕЦЕМБРА 1998. ГОДИНЕ У КАФИЋУ „ПАНДА“ У ПЕЋИ, МА КАКО ОНА ЗА НАС БОЛНА БИЛА!
