ЖЕТЕОЦИ ПОКОШЕНИ, ЗЛОЧИНЦИ НА СЛОБОДИ
Албански терористи, највероватније доскорашње комшије, јер ко би други неопажено ушао у село и испалио толико метака, убили су и потом масакрирали четрнаесторо Срба док су на својим њивама, жњели пшеницу. Овај злочин над недужним српским цивилима, догодио се предвече, 23. јула 1999. године у селу Старо Грацко, у липљанској општини.
Убијени су: Јанићијевић Ђ. Момчило (1946) и син и брат – Јанићијевић М. Новица (1981) и Јанићијевић Ђ. Миле (1957). Јанићијевић Ч. Слободан (1965), из Крајишта, избегао у Старо Грацко, Цвејић Ј. Саша (1973), из Крајишта, избегао у Старо Грацко, Цвејић Д. Љубиша (1939), избегао из Великог Алаша, Живић И. Радован (1967) из Старог Грацког, и његов брат Живић И. Јовица (1970). Такође, на лицу места, убијени су и Ђекић М. Станимир (1955) из Великог Алаша, избегао у Старо Грацко, Ђекић Д. Божидар (1947) из Старог Грацког, Одаловић М. Андрија (1967) из Старог Грацког, Тепсић М. Миодраг (1951) из Старог Грацког, Јовановић Ц. Милован (1969) из Топличана, избегао у Старо Грацко и Стојановић Д. Никола (1936) из Крајишта, избегао у Старо Грацко.
Још један од масовних злочина над српским косметским цивилима, због којег никоме од терориста или оних који су их на то зло навели, ни длака са главе није фалила“, ових дана бележи тужну годишњицу.
У селу Старо Грацко крај Липљана, обележено је шеснаест година од једног од највећих злочина почињених над Србима од доласка „мировних снага“ на Косово и Метохију. Тада су албански екстремисти побили четрнаест жетелаца на њиховим њивама. За овај злочин до данас нико није одговарао. Није чак у потпуности разјашњено, кроз некакав процес који је наводно „о овом случају“ вођен, нити утврђено како су несрећни сељани побијени, а потом и масакрирани.
Парастос жртвама служио је Владика Теодосије уз саслужење свештенства, а сенима невино страдалих поклонио се и директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић. Испред Удружења породица косметских страдалника, свеће је запалила и цвеће положила секретар Удружења, Милена Парлић. Собзиром да споменик мучки побијеним жетеоцима још увек није подигнут, парастос је служен испред спомен-плоче у центру Старог Грацког коју је месна заједница поставила.
Иако опхрвани болом због губитка њихових најрођенијих, замолили су нас да забележимо и подсетимо високе српске званичнике на обежања која су им дали али су, изгледа на њих заборавили. Ради се, пре свега о обећању да ће у Старом Грацком уз помоћ државе бити подигнут споменик пострадалим жетеоцима. Али и да ће држава преузети бригу и одговорност за социјално најугроженије породице које су без својих хранилаца остале, помоћи код запослења макар једног од чланова из сваке од ових породица, стипендирати ученике и студенте и тако им омогућити школовање и извеснију будућност…
Злочин у Старом Грацком се догодио 23. јула 1999. године, када су многи Срби у страху од албанског терора и отворених напада, тражили пратњу Кфор-а, како би безбедно и несметано обавили жетву на само неким од својих њива. Жито је већ увелико стасало, а пошто се припремало невреме, група мештана се у касним поподневним сатима, други пут истога дана, запутила у поље да би спасили презрео род и на време га сместили у амбаре. Тражили су заштиту Кфор-а, али је нису на време добили. Верујући да им се ипак ништа страшно неће догодити, јер су све њихове комшије Албанци знали да нико од њих никоме, па ни њима, ништа нажао није учинио, без пратње Кфор-ових војника, кренули су да спасу летину.
Над Старо Грацко се спуштао мрак, а жетеоци се нису враћали својим кућама. Забринути и узнемирени чланови њихових породица који су у својим кућама остали, стрепећи од најгорег, отишли су до пункта у близини, где су били стационирани припадници Кфор-а.
Требало је времена да се они покрену, да ваљда добију некакве дозволе из њиховог штаба и тек неколико сати након пријаве, они су око десет сати увече, у пољу крај пољопривредних машина, пронашли тела тринаест мушкараца. Тело још једне масакриране жртве, нађено је стотинак метара даље.
Припадници специјалних јединица полиције Унмик, ухапсили су 16. октобра 2007. године косметског Албанца Мазлума Битићија из села Велики Алаш код Липљана, због сумње да је учествовао у убиству жетелаца.
Битићи је на слободу пуштен након неколико месеци, наводно због недостатка доказа. И то је све! Кфор и Унмик су се понашали, а тако је и Еулекс наставио када се о овоме злочину ради, као да су све од себе дали, да су се силно потрудили да пронађу и казне извршиоце овог масакра. Собзиром на њихов учинак када је процесуирање злочина над Србима и неалбанцима и, нарочито исход тих малобројних процеса у питању, тешко да ико може поверовати у објективност, професионалност и непристрасност оних који су одлуке доносили.
