ПОЗИВ ЗА КОЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ НА НЕВИНА СТРАДАЊА
У сећањима косметских Срба и неалбанаца, 17. март 2004.године остаће забележен и упамћен као дан новог погрома, дан добро осмишљеног и реализованог наставка етничког чишћења започетог јуна 1999.године, како би на територији Републике Србије била створена држава у којој би живели само Албанци. Зарад остварења тог циља, убијено је и киднаповано више од 3.500 Срба, а из њихових домова прогнано преко 250.000 Срба и неалбанаца. На Косово и Метохију се вратило тек нешто више од један одсто Срба протераних са њихових огњишта, у претходних шеснаест година.
Да се на стравичне злочине над косметским Србима не би заборавило, у Грачаници је 17. марта 2014.године, на иницијативу и у организацији Удружења породица страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000.године, постављена уметничка инсталација названа „MISSING“ (нестали). То је својеврсно споменобележје, на којем се налазе имена и фотографије косметских страдалника, каквог нема ни у централној Србији, ни на Космету. У договору са члановима њихових породица из овог и осталих сродних удружења, одлучено је да се сваког 17. марта окупљамо у Грачаници и одамо пошту страдалима. Али, и да домаћу и међународну јавност, по ко зна који пут подсетимо на страдања и егзодус косметских Срба, због чега нико од албанских инспиратора, налогодаваца и директних извршилаца, није праведно кажњен.
У дворишту Дома културе у Грачаници, где се и налази поставка„MISSING“, 17. марта 2015.године, поред чланова породица страдалих на Косову и Метохији окупљених око нашег Удружења и канцеларија Удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији у Нишу, Краљеву, Косовској Митровици, Великој Хочи и Грачаници, подршку породицама страдалих су својим присуством дали представници власти из Београда, али и косметских општина и институција. Стотине присутних члановапородица косметских страдалника, присуство званичника су доживеле као поруку да се њихова држава Србија, више неће као ранијих година, према цивилним жртвама и њиховим породицама, маћехински односити. Да ће Држава Србија, коначно, стати иза својих жртава, иза оних чији је једини грех био то, што су били Срби!
ЈЕР, НА ЗАБОРАВ НЕМАМО ПРАВО МИ КОЈИ СМО ИЗГУБИЛИ СВОЈЕ НАЈРОЂЕНИЈЕ, АЛИ НИ ОНИ КОЈИМА ЈЕ ПОВЕРЕНАСУДБИНА ДРЖАВЕ И НАШЕГ НАРОДА!
Говорећи о великом страдању Срба и неалбанаца на Косову и Метохији и вишегодишњој патњи њихових породица које још увек трагају за својим најближим несталим чланова и стрпљиво чекају да злочинце стигне заслужена казна, председник Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић, обраћајући се великом броју окупљених грађана, нагласио је „да је веома тешко говорити о данашњем дану, а не поменути све страдале и нестале Србе са ових простора у периоду од 1998. године до данашњег дана“.
-„Тешко је говорити о данашњем дану, дану у којем је све било предодређено да вас овде више нема. Они који су тога дана направили сценарио да Срба, српства, српских кућа и цркава, манастира и српског обележја не буде, ипак,нису успели да остваре све оно сто су замислили. Ипак, на жалост, остварили су доста из тог погубног сценарија, јер се огроман број оних који су протерани средином јуна 1999. и марта 2004, више није могао вратити у своје домове. Њихове порушене или запаљене куће и уништена имања нису обновљени, осим ако су их бесправно узурпирале њихове некадашње комшије“, подсетио је Одаловић.
Вељко Одаловић је нагласио и да су они, припадници Унмик-а и Кфор-а, који су имали обавезу и задатак да заштите српски народ и њихову више векова стару верску и културну баштину, потпуно заказали. -„И, уместо да помогну Србима – страдалницима, они су се ставили на страну разјарених хори албанских екстремиста, или су са стране, не штитећи жртве, мирно посматрали оно што су морали да спрече. Шеснаест година од прогонства стотина хиљада Срба и неалбанаца, као ни једанаест година од кобног 17. марта 2004, ни инспиратори, као ни извршиоци тог невиђеног насиља у Европи пред крај 20. и спочетка 21. века, нису кажњени, што је не само несхватљиво, већ и правно недопустиво“, истакао је Одаловић.
Члановима породица косметских страдалника, онима који су преживели јунски и мартовски погром, али су прогнани са својих вишевековних огњишта, као и оним Србима коју су своју судбину, и поред свих недаћа везали за Косово и Метохију одлучивши се да ту остану и опстану, обратила се и заменица директора Канцеларије за Косово и Метохију Малинка Митровић.
Малинка Митровић, која је најдужи део свог радног ангажовања провела образујући и васпитавајући генерације тамошњих ученика да, пре свега буду добри и честити људи, видно разочарана и потрешена оним што се њој и њеним сународницима догађало током последњих шеснаест година, рекла је: -„Тај 17. март 2004. године, као наставак егзодуса косметских Срба из 1999.године, представљао је препознатљиву и јасну намеру да се једном народу, српском, који је на овим просторима вековима уназад живео, затру свa сведочанства икорени његовог постојања. Зато је, осим што је из њихових кућа протерано више од 250.000 Срба и мањи број припадника мањинских заједница, широм Косова и Метохије уништено стотине православних светиња чије постојање сеже у 11, 12. или тринаести век и гробаља на којима су, осим споменика из каснијег периода, постојали и топоними, такође из средњег века. На срећу, тих сведочанстава о вишедеценијском бивствовању Срба на просторима Косова и Метохије је толико много било да, и поред невиђеног вандализма албанских терориста, свеукупно богато културно, верско и историјско наслеђе српског народа, није потпуно девастирано.
Али, када су жртве у питању, само можемо да констатујемо да су, само зато што су били Срби, својим животима платили највишу цену. Невино пострадале, не можемо да вратимо. Једино што можемо, а то и данас овако јавно и у овако великом броју овде у Грачаници и чинимо, јесте да их се са великим пиететом сећамо, као и да указујемо дужно поштовање члановима њихових породицама. То је наша људска обавеза, а тако ћемо се према косметским страдалницима и њиховим породицама, и убудуће понашати“, обећала је Малинка Митровић.
Председница Удружења породица страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000., које је 17. марта у Грачаници и било организатор манифестације подсећања на страдања космртских Срба, Наташа Шћепановић се присутнима обратила говорећи своју поему: «Седамнаест година», која најбоље говори о дугогодишњој борби, залагању, неправди и понижењу како породица страдалих тако и свих Срба на Косову и Метохији. Секретар Удружења Милена Парлић, надахнуто као и увек у сличним приликама, стиховима своје песме: «Борци за људска права» поклонила се сенима страдалих Срба на Косову и Метохији.
Скупу у Грачаници су, уз стотине чланова породица страдалих и поменутих званичника, присуствовали и заменик премијера у косовској влади Бранимир Стојановић, градоначелник Грачанице Владета Костић, као и представници бројних институција и предузећа са централног Космета.
Седамнаест година агоније
Седамнаест година туге
седамнаест година чекања и надања
седамнаест дугих година
Стрепње, бола и страдања…
Кажу нам да се помиримо
да заборавимо
да је био рат и да живот иде даље,
Кажу нам да смо трауматизовани, оболели,
Да огугламо, престанемо,
Да одустанемо…
А ми помињемо нестале,
присилно отете, заробљене, уморене,
силоване, спаљене, убијене, мучене,
помињемо жуту кућу, органе извађене
помињемо 144 логора на Космету и мочваре по северу Албаније,
помињемо злочине, тражимо истраге,
суђења, истину и правду,
и притом знамо да нисмо пријатни
за слушати, гледати, било шта
предузети, учинити.
Помињемо одговорност, одлучност,
храброст, помињемо људскост, савест,
ефикасност, непристрасност,
саосећање, признање…
Помињемо будућност, генерације које нам долазе,
говоримо да се никада никоме не догоди,
и тако нам дани и године пролазе.
Молимо за далеку нам истину и правду,
за отварање зачараног круга
у који су нас вешто увукли
међународни и домаћи представници
људских права, радних група, Комисија и мисија,
провлаче нас кроз пројекте,
едукативне радионице, форуме,
транзициону правду, скупове, саборе,
да нас упосле, да нам на перфидан начин
заокупирају и ово мало здравог разума
што је остало, да занемаримо предрасуде
и стереотипе, да превазиђемо себе.
Претворили смо се у говорнике,
песнике, учеснике, медијаторе, уводничаре,
иако то нисмо желели или хтели
јер циљ нам је био да добијемо одговоре
на питања ко, зашто, где и како?
Ми смо само хтели да пронађемо своје најмилије,
наше анђеле, нашу децу, наше драге родитеље,
мајке и очеве, угашене наше младости,
нашу браћу и сестре…
Да сазнамо за њихове судбине,
да ако их нема међу живима,
да буду међу упокојенима…
Да не буду НН лица…
Стрпљиво чекамо годишње извештаје,
резултате истрага које су покренуте,
а то бескрајно траје…
А онда следи разочарење, нема доказа,
или се ради како кажу о шачици наших мученика,
а онда кажу да ће се наставити даље,
и тако наша агонија не престаје,
она је и даље ту, и бесконачно траје и траје…
Наташа Пумпаловић Шћепановић
