Желећи да, макар за тренутак, из живота и размишљања оних који су на Косову и Метохији изгубили своје најмилије, потисну тугу, бол и безнађе и врати им осмех на лица, руководство Удружења породица страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000. је за своје чланове организовало дводневну посету црквама и манастирима на Космету.
У раним јутарњим часовима у суботу, 20. септембра, из Београда је пут Косова и Метохије кренуо аутобус са мајкама, очевима, децом, браћом, сестрама и блиским рођацима киднапованих и убијених косметских Срба. На путу кроз централну Србију, прикључивали су им се и они чланови нашег Удружења који, након избеглиштва из њихових домова пре петнаест година, данас разасути диљем читаве Србије, живе тегобне избегличке дане.
Да је било више финансијских средстава, у обилазак православних светиња на Косову и Метохији, могао је кренути караван аутобуса. Јер, интересовање наших чланова, али и чланова нама сродних и расељеничких удружења са Косова и Метохије за похођење краја у којем су рођени и одрасли, а које су невољно морали да напусте, било је уистину велико.
Као утеха онима који нису били у групи која је 20. и 21. септембра боравила на Косову и Метохији, остаје обећање челника Удружења, да ће се потрудити да путовања сличних овом, убудуће буде више.
У аутобусу пуном чланова породица косметских страдалника, највише је било оних који ће се, први пут после петнаест ипо година, поново наћи „на својој земљи“. У складу са том чињеницом, било је и различитих осећања, која су се не ретко и мешала. Преплитали су се чежња, срећа, нестрпљење, носталгија, туга, раздраганост…Свега осим страха.
На срећу, испоставило се да разлога за страх и није било. Пре свега због добре организације и успешне координације организатора путовања са онима који су били задужени да на Косову и Метохији брину о њиховој безбедности.
01Како је програмом путовања и било предвиђено, првога дана су чланови породица косметских страдалника, свеће запалили у манастирима Девич (Игуманија, монахиња Анастасија) и Свети Архангели у Призрену (Архимандрит Михаило, настојатељ). По доласку у Велику Хочу, где су и ноћили, присуствовали су вечерњој литургији у манастиру Свети Врачи Козма и Дамјан у Зочишту (Архимандрит, игуман Стефан).
У недељу, 21. септембра, на празник Мала Госпојина, присуствовали су јутарњој литургији у манастиру Дечани (Архимандрит Сава, настојатељ). Пећка Патријаршија (Игуманија, Мати Харитина) је била следеће одредиште, а затим је аутобус пун сапатника које повезује иста мука, кренуо пут Истока.
Манастир Гориоч (Настојатељица, монахиња Исидора), одакле се као на длану види читава Метохија, угостио је не само вернике који су некада живели у том крају, већ и све оне који су кренули на ово лепо путовање.
Манастир Соколица (Игуманија, монахиња Макарија), био је последње одредиште чланова Удружења породица страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000.године.
Дводневно дружење оних, чији су дани годинама већ обојени сивилом, могло би се сматрати својеврсном терапијом или бегом од суморне стварности. Зато, обећавају у Удружењу, оваквих ће путовања бити и убудуће.
