Представници Удружења породица страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000.године, Удружења киднапованих и несталих лица на КиМ и Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији су том приликом, директора Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића упознали са бројним проблемима који су, пре свега, резултат изостанка бриге Државе за цивилне жртве и њихове породице.
Након дужег разговора, у којем је активно учествовао и председник Комисије за нестала лица Вељко Одаловић, директор Марко Ђурић је обећао да ће се заложити за поступно решавање најакутнијих проблема од којих је, разрешавање судбина несталих, за породице жртава, најважнији.
Недавно је из Удружења породица страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000.године, господину Марку Ђурићу упућен допис следеће садржине:
Поштовани господине Ђурићу,
Приликом недавног сусрета, који сте поводом Међународног Дана несталих, уприличили за представнике три косметска удружења породица невино страдалих Срба пре, за време и након оружаних сукоба у јужној српској покрајини, изразили смо незадовољство спорошћу решавања нагомиланих проблема жртава и њихових породица.
Радује нас чињеница да сте тада, показали велико разумевање и изразили спремност да се и лично заложите, како би се вишегодишњи тегобан живот чланова породица страдалих, макар мало променио набоље.
Зато што Вам искрено и безусловно верујемо, шаљемо Вам овај допис, као неку врсту подсетника о ономе о чему смо 31. августа 2014.године, разговарали.
ОЧЕКУЈЕМО ДА ДРЖАВА КОНАЧНО СТАНЕ ИЗА СВОЈИХ ЖРТАВА !
Удружење породица страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000. године, већ дуго води истрајну борбу за сазнавање истине о присилно несталим косметским Србима и процесуирању оних који су киднаповали и убијали Србе и трговали њиховим органима. Та вишегодишња борба, без обзира на велико залагање и труд, на жалост, није дала очекиване резултате. Јер, нарочито породице цивилних жртава, нису уз себе имале своју Државу. За разлику од српских жртава и њихових породица, у свим државама у региону, па чак и у самопроглашеној косовској држави враћено је достојанство жртвама, сазнавањем истине о њиховим несталима и процесуирањем злочинаца. Уз то, они су законима регулисали статус и права цивилних жртава и њихових породица, као и удружења око којих су те породице окупљене.
Чланови нашег Удружења, од Државе Србије траже и очекују:
-Да, једно од најважнијих питања у преговорима Београда и Приштине, убудуће буде питање бржег проналажења несталих, ексхумације и идентификације, сазнавање истине о присилно отетим Србима и процесуирање злочинаца. Пред формирање Специјалног суда за злочине које је такозвана ОВК починила, морало би се инсистирати и на непристрасној истрази о трговини људским органима.
-Неразумљиве су нам и несхватљиве и ослобађајуће пресуде судова у Србији, у процесима који су вођени против албанских злочинаца. Иако су подробно описивали и признавали почињене злочине, сви ратни злочини почињени после 20. јуна 1999.године, третирани су као обичан криминал. Сходно томе и пресуде су чак и усред Београда, биле ослобађајуће, условне или ретко симболичне.
Да подсетимо, највећи број убистава, киднаповања, силовања, злостављања косметских Срба, догодио се после поменутог датума, након потписивања Кумановског споразума. А такозвана ослободилачка војска Косова, званично је расформирана тек 31. децембра 1999. године!
-Годинама већ, безуспешно инсистирамо на коначном изједначавању цивилних жртава са жртвама рата – припадницама војске и полиције.
Ово питање би се морало системски регулисати кроз нове законе о несталима и цивилним жртвама, или преко анекса постојећег Закона о жртвама рата.
-Коначно би се законима морао регулисати правни, административни и социјални статус цивилних жртава рата које су, једино у нашој држави, потпуно обесправљене.
-Успостављање комуникације и сарадње са српским представницима власти у косметским општинама, што би могло помоћи убрзавању процеса сазнавања истине о несталима.
-Питање киднапованих и убијених Срба на Косову и Метохији од 1998. године до данас је морало бити државно питање, без обзира на то што се Држава Србија проблемима страдалих и породица жртава никада није озбиљно позабавила.
Судбину породица страдалих, деле и удружења која окупљају чланове породица жртава. Поред потпуне посвећености и различитих врста помоћи, почев од психосоцијалне подршке, до обилазака старих и беспомоћних који су своје синове изгубили и симболичне финансијске помоћи социјално најугроженијима, преко тематских трибина, конференција за новинаре, обележавањем значајних датума, периодичним издавањем часописа „Незаборав“… настоји да проблеме несталих и процесуирања злочина над Србима, стално држи актуелним.
Све ово ћемо и убудуће чинити, али нам је Ваша и помоћ Ваших сарадника, неопходна.
Очекујући конкретне резултате нашег сусрета, као и овог дописа – подсећања, у име породица српских страдалника, срдачно Вас поздрављам.
Председница Удружења Наташа Шћепановић
